Naša stvarnost

ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA 41

navera, ili Miloša Crnjanskog (sa jednim bledim i nejakim izuzefkom), ili Rasika Petrovića, ili Rada Drainca, ili Milana Dedinca, ili Aleksandra Vučo, ili Dušana Matića, ili R. Zogovića, nije našla nijedna pesma koja ne bi bila lošija, opet na primer, od „celih lepih” pesama Jovana Radulovića, Branka Đukića, Velimira Živojinovića, Nenada Mifrova, Živka Milićevića ili Desanke Maksimović, u kojima čitamo, uzete na dohvat, i ovakve „uspele pojedinosti”: i „U duši nosim grob i zmije, u srcu ofrov, mrak i led; i idem stazom koju krije duboka ponoć, nem i bled.” (Milićević.)

„Kako je lepo biti mlad, disati pod sunca frunjem!

Razgolitifi prsa sva, razbašurili (sic!) kose...” (živojinović.)

„O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu,

kad neko svira.” (Maksimović.)

„Jer teška je tuga sa oblaka

Na dušu kad se svali;

| sumorna je fegoba mraka

Kad se za nečim žali.” . (Radulović.)

„Tako ja živim u svojoj oskudici, zadovoljan kao da je sve moje pod nebom. Nekako blago smeška se svetac na svojoj slici, i nežno, kao da drži ruku nad hlebom.” (Đukić.)

w„... ja okolo bazam, pod grdnim sopćući samarom. Cinizmu nišan, svaka budala

me gađa blafom bezdušnih šala —

svaki mig mojih bližnjih mlati me šibom i šamarom.”

(Mifrov.)

Tako izgledaju, po g. Gavelinim kriterijumima, pesme „dobre i vrlo dobre” „cele lepe” i „uspele u svima svojim delovima”. | fako freba, po g. Gaveli, da izgleda poslerafna lirika, upravo njeni „frajni prilozi”, i „novi mokfivi”, i „mekše nijanse”, i „sjajni primeri jezičke gipkosti”. Pesnika fu još uvek dočekuju garave