Naša stvarnost

POLITIČKA REORGANIZACIJA DRŽAVE

Kad bi se u ovom članku radilo o bivšoj Kraljevini Srbiji, mi ne bismo imali potrebe da je prefstavljamo čitaocima jednog, naprimer, belgiskog lista. Jer Srbija je imala za vreme Svelskog rafa (1914—1918) sudbinu sličnu sudbini Belgije: kao i ona i Srbija je bila skoro isto fako pod neprijateljskom: okupacijom fri godine, i imala je fako priliku da na svom sopsfvenom felu iskusi efikasnost pravnih „garancija”, koje međunarodno pravo i Haške konvencije (1899—1907) pružaju kao zaštitu okupiranim zemljama. Bez sumnje i u ostalim oblastima prava postoji isto tako, i ne retko, veliki razmak između feorije i prakse (ideja i njihovih ostvarenja) ali međunarodno pravo (pisano, nepisano i običajno) tuče u fome rekord (da se poslužimo ovim, izrazom koji je jedan od karakterisfičnih za savremeno doba).

Samo Belgija je vaskrsla, čak i uvećana, dok se Srbija nije više ponovo rodila. Ali odmah da napomenemo: njeno je iščezavanje samo pravno, de jure: de facto Srbija ie ne samo ponovo: stala na noge, već se uzdigla na slepen jedne, relativno, velike države, države Jugoslavije, gotovo čeliri pula veće, kako po feriforiji tako i po stanovništvu, (danas 14 miliona), nego što je bila. Srbija. Ali ovaj polet Srbija je platila gubifkom svoga imena: jednu veliku Srbiju su krstili Jugoslavijom. Zašto se io uradilo? Da se niko ne bi uvredio i da bi svi bili zadovoljni: Srbi, jer su oni fi koji su, pofpomognufi Saveznicima, slvorili svojim vojnim. uspesima jugoslovensku državu, ne=Srbi da bi se lakše pomirili sa svojim položajem pobeđenih i polčinjenih.

Tako je prvi jugoslovenski ustav nazvan „Ustav kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca” od 28 juna 1921 godine, bio samo osvešlavanje jedne neslvarne političke i nacionalne sifluacije. Formalno svi su bili jednaki, Srbi, Hrvati i Slovenci, a stvarno ne. U pravnoj fomuli Coactus voluift sed voluitf na koju se pozivaju povodom pakla od 1 decembra 1918, Srbi insisfiraju na onome „sed voluilf” a njihovi saugovorači, Hrvati i Slovenci, na onome „coactus.” Redak je i interesanfan prizor da jučerašnje zaraćene sfrane ne samo sklapaju mir — nije se moglo večito boriti (nema ničeg večnog pa, sre-

· ćom, ni večitih borbi) nego još sfvaraju i jednu zajedničku državu. To je bilo malo suviše protivu zakona evolucije i posfupnosti, to će reći malo suviše protivu prirode: fako je nova Država imala, a ima i danas još uvek, izgled jednog rano rođenog bića, : feškoće kroz koje ona bez prestanka prolazi nose frag ove: