Naša stvarnost

ZAČEĆE ČOVJEKOVO

Sunce je pipalo rudim i svježim prstima po sobi. Puzalo je polako preko svih stvari, donoseći sobom drhfavi jularnji žamor, pa vrevu s ulica i finjik posuđa negdje iz dubine kuće. Zatim se uspuza na posfelju i blijedo-crvena svila na jorganu jarko planu kao ognjište. Mileći, požar i vreva obujmiše mesnalu ćelavu glavu i prstići se upletoše u prosijede pofkresane brke, zadrhtaše na dlakama na nozdrvama, zariše se u obraze i očne kapke.

— Tata, tala, gugutalo je derište.

Dlakave šake pritisnuše podnadule kapke, grubo ih frljajući.

— Uh, boga vam!... Kakva je to dreka! Ne date čoveku ni nedeljom dušom da dane?

U kući je vladala vedra jutarnja tišina. Ulica je mirovala zadnjim jufarnjim dremežom. Samo je prema ofvorenim prozorima oživljavala bašta kroz cvrkut plica i fupo padanje voća nagriženog crvima.

Gazda Pavlu se samo učinilo da je vreva i na ulici, i u kući da prevrću namještaj po sobama i razbijaju posuđe, drečeći i tukući se, samo da bi ga probudili. Istina neko je digao zavjesu i puštio potok sunca u sobu; neko je olvorio vrata i puštio Lolu, najmlađe dijete, da dofapka u sobu.

— Kakvo je fo vrzino kolo po kući dok spavam? Vrzino kolo — i fo u nedelju, a čim se probudim, kao po dogovoru sve zamukne ... A, to me fi, balavče, budiš!...

Odgurnuto, dijete osta raširenih ručica i zapanjenih smeđih zena, prozračnih na suncu, sa suzama koje se fek začinjahu.

Mršava, gospođa Persa izbi odnekud u kućnoj haljini s crvenim cvjeftovima. Isto onako kako su puzile njene sive oči, sporo i bojažljivo, tako se i kretala, stopu u stopu za svojim pogledom.

— Ah, teško meni! Što budiš tatu, bog te ubio!

Gazda Pavle se pridiže. Bilo je mlako u postelji, ud se razdvajao od uda, kao da su se ftopili. Moglo je još dugo da se proleži u toj gnjiloj foplini. Ali mu nijesu, vraga, dali.

— Bog fe ubio, hm, krivo dete... a ne majka koja ga je 'vaspitala. Lolo, srce fatino, hodi tati!

Olac privuče dijete na grudi, ali ono osta skvrženih prstiju, kao kandža u mrtve plice, zgranuto nečim, bez pokreta, očiju prelivenih sutom začuđenošću.

Uskoro nasta frka za muževljevim, očevim i gospodinovim 'papučama. — Gazda Pavle je imao meke i duboke papuče, koje je obuvao i ljeti i zimi. Ležale su mu udobno i toplo noge u njima