Naša stvarnost

»RALJUGA«, »NAŠE KNJIGE« 141

podiže, a poslodavci su branili pravnu državu, da bi je mogli uništiti. Jer, to je bila borba između fašizma i demokratije.

Radnička klasa je svojim ekonomskim šfrajkovima istovremeno išla i za jednim političkim ciljem — branila je demokratiju. Prema fome ona je sama svoj problem posmatrala politički. Braneći demokratiju, ona je branila i slobodu naučnog sivaranja. Isto fako bi frebalo i naučnici, da, braneći nauku brane i pomažu i one političke i socijalne snage, koje je stvarno mogu odbraniti, i da u političkim borbama sudeluju i da ih ocenjuju sa političkim kriferiumima i sa jasnim opredeljenjima, pri čemu naravno ne mislimo na sfranačka opredeljenja.

Formalno, femom i istupom u dnevnoj šlampi Slobodan Jovanović je napustio svoj dosadašnji slav. Stvarno, sadržajem svoga članka, on io nije uradio. Mi bismo voleli da je on to učinio, kao što bismo uopšle želeli da svi pravi naučnici shvale da je nauka u pifanju. | da shvate ko je sivarno može spasti i omogućili joj nesmelan razvoj. Veselin Masleša

„KALIUGA”, „NAŠE KNMJIGE”

Jedan epohalar događaj. Jedna „Nova Zora” na mulnom, skučenom nebu naše književnosti, ili bar „Naše Knjige”. Pojavilo se najzad, posle toliko čekanja i vračanja, književno delo, za koje se polpuno može reći da je na visini savremenog evropskog romana, a prevazilazi sve što je kod nas do danas u tome književnom radu napisano. — Bez obzira na fo da je ovde taj :'književni rad” nashao prijateljskom saradnjom slagača i korektora, ovo se polpuno može reći. Reći se svakako može. Pogotovu u objektivnoj „krifici” samoga izdavača. Kako na samim koricama epohalnog dela o kome je reč, tako i u rubrici „Knjige i časopisi” najvećeg dnevnog lista kod nas, u koju se, kao što je poznato, ne ulazi fako lako. Reč je o romanu „Kaljuga” od Zvonimira Šubića, proslavljenog (u „Politici”) autora mnogih feljtona pod znamenjem g. Živka Milićevića i grandioznog romana „Heroj u papučama”. Za ovo mezimče našeg velikog književnog arbilra kaže se na pomenulim mesfima sasvim simpatično, bez predrasuda, još i ovo: „Snagom svoga falenfa Zvonimir Šubić bi se možda mogao poredili samo sa Borisavom Stankovićem i Miroslavom Krležom”. Lepo je šlo se Borisavu Stankoviću i Miroslavu Krleži priznaje ta izuzetna snaga, koju svi priznajemo. Ali; „ali širinom svoga sagledanja, dubinom zahvalfanja, čitavom svojom problemalikom, živošću prikaza, živofnom i umetničkom istinom koja se javlja sa njenih stranica, njegova „Kaljuga” odista prevazilazi „Nečistu krv" ili, na primer, „Život Filipa Latinčića...” „Nečistu krv” smo svi čitali i divili se velikoj umetničkoj snazi kojom Stanković oblikuje biološke pojave i drušivene lipove jedne sredine; „Život Filipa Lalinčića” nismo čilali, fe ne možemo da proverimo fačnost te fvrdnje. A nismo fo delo čitali iz drugih razloga no što su oni iz kojih ovaj merodavni književni žiri ne poznaje Krležu, prosto