Naša stvarnost

ZAKOPAJTE MRTVE 21

mislim da bi poslao najveći pesnik koji je ikada... Ja... Jesu li fi razneli ruke, dragi?

MORGANH: Nisu.

ĐULIJA: Dobro je. Ne bih mogla da podnesem da se ma šta desilo fvojim rukama. Je li bilo strašno, dragi?

MORGAMH: Dosla strašno.

ĐULIJA: Ali fi nisu razneli ruke. To je već nešfo. Čovek se danas uči da bude zahvalan za najluđe sfvari. Ljudi moraju zbog nečeg da budu zahvalni, a fako je feško u ovom ralu i u svem ftom čudu. O, dragi, nikad nisam mogla da fe zamislim mrivog. Nekako je izgledalo da nisi stvoren da budeš mrtav. Meni bi bilo

bolje kad bi fi bio sahranjen u jednom finom zelenom polju, a oni crveni cvefići da budu svuda oko kamena na kome stoji „Valfer Morgan, rođen 1913, umro 1936”. Mogla bih da prestanem da se noću opijam i da glasno pevam fako da mi se svet smeje. Najgore mi je kad pogledam na sve one knjige koje si fi donosio kući a koje nisi ni pročitao. One ftu čekaju na tvoje ruke da dođu da ih otvore. O, pusti da te sahrane, pusti da fe sahrane — ništa nije ostalo, samo ludaci i odela koja nikad više neće bifi upofrebljavana, a vise u ormanima. Zašto nećeš?

MORGAN: Ima i suviše knjiga koje nisam pročitao, suviše mesta koja nisam video, suviše uspomena koje nisam dovoljno dugo sačuvao ... Neću da ih budem lišen...

ĐULIJA: A ja, dragi, a ja? Mrzim da se opijam. Tako bi lepo izgledalo fvoje ime na jednostavnom komadu lepog mermera u zelenom polju... „Valter Morgan, verenik Đulije Blek" ... | bulke i bela rada i oni mali crveni cvetići svuda oko podnožja, i... (presavila se, skoro kao da nariče. Revolver sevne u njenoj ruci, i ona se zatelura, padne.) Sad mogu i moje ime da stave u