Naša stvarnost

LETO 1914 ;

„Oslanite fu”, šapnu Jacques sfavljajući ruku na Jenny-no rame i primoravajući je da ponovo sedne.

On polfrča ka Učifeljevom stolu odakle su se dizali uzbuđeni glasovi: „Brzo doktora”. — „Policija”. Jedan lanac ljudi koji su stajali i gestikulirali opkoljavajući Jaurčs-ove prijatelje, nije dozvoljavao da se priđe. Pomažući se laktovima obišao je sto i uspeo da se provuče do ugla sale. Upola zaklonjeno leđima Renaudela koji se bio nagnuo, jedno je felo bilo ispruženo na plišanom sedištu. Renaudel se uspravi da baci na slo jedan ubrus crven od krvi. Jacques fada primefi Jaurčs-ovo lice, čelo, bradu, poluoflvorena usla. Mora da je bio onesvešćen. Bio je bled i zatvorenih očiju.

Jedan čovek koji je fu večerao, besumnje lekar, probio je krug. Sigurnim pokrefom mu skide mašnu, oikopča kragnu, uhvati ruku koja je visila i pofraži puls.

Nekoliko glasova nadvladaše larmu: „Tišina... Psst...” Svi su pogledi bili prikovani za fog nepoznatog koji je držao Jaures-ovu ruku. On ništa nije govorio. Bio se sasvim nagnuo, samo mu je lice bilo uzdignutlo i kao vidovit freptao je očima. Ne menjajući položaj, ne gledajući nikoga, lagano je klimnuo glavom.

Sa ulice je falas radoznalog sveta upadao u kafanu.

Glas Alberta se podiže:

„Zalvorite vrata. Zafvorife prozore. Spuslile zaslore.”

Talas mase primora Jacques-a da se povuče do sredine sale. Nekoliko prijatelja bilo je podiglo felo, noseći ga pažljivo, da ga namesfe na dva stola u brzini sastavljena. Jacques se frudio da vidi. Ali je oko ranjenika masa poslajala sve više i više zbijena. Mogao je da primeti samo kraj od belog mermera i dva uzdignula đona, prašnjiva, ogromna.

„Pustite lekara da prođe.”

Andre Renoult je bio uspeo da dovede lekara. Oba čoveka jurnuše u gomilu čija se elastična masa zafvori za njima. Šapulalo se: „Lekar...Lekar...” Proteče jedan dugi minuf. Nastade legobna fišina. Pojavi se drhtaj koji prožma sve le povijene glave; i Jacques vide kako ih oni koji su još imali šešire, skidoše s glava. Dve reči, pofmulo ponavljane, prođoše od usla do usla:

„Mrtav je... Mrlav je...”

Očiju punih suza Jacques se okrenuo da pogledom pofraži Jenny. Stajala je, spremna da dofrči, očekujući samo jedan znak. Provuče se do njega i bez reči uhvati ga ispodi ruke.

Jedan od gradskih sfražara bio je baš upao u kafanu i počeo da raščišćava salu. Jacques i Jenny, pripijeni jedno uz drugo, nađoše se uhvaćeni u vrllogu, gqurani, muvani, povučeni prema vralima. \

U frenulku kada je frebalo da izađu, jedan čovek koji je pregovarao sa sfražarima, uspeo je da uđe u kafanu. Jacques prepozna Henri Fabre-a, socijalistu, Jaures-ovog prijatelja. Bio je

bled kao krpa. Mucao je: ||w' PON. O ((atia urana")