Naša stvarnost

8 ROGER MARTIN DU GARD

„Gde je? Jesu li ga preneli na kliniku?” .

Niko nije smeo da odgovori. Jedna stidljiva ruka učini pokret prema dnu sale. Fabre se onda okrenu: usred praznog prostora, sirova svetlost obasjavala je gomilu crnog odela, izduženog na mermeru kao leš iz mrfvačnice.

Napolju, improvizovani odred za održavanje reda frudio se da rasturi gomilu koja se bila okupila ispred zgrade i zakrčila ulicu.

Jacques opazi Jumelin-a i Rabbe-a koji su se raspravljali sa stražarima. Vodeći Jenny pripijenu uz sebe, uspeo je da ih stigne. Dolazili su iz redakcije i. ništa nisu videli; ipak je on od njih saznao kako je čovek pucao iz neposredne blizine, sa ulice, kroz olvoren prozor; i kako su ga prolaznici, posle kratkog gonjenja uhvatili.

„Ko je on? Gde je?”

„U komesarijatu ulice du Mail.”

„Dođite”, reče Jacques, vodeći Jenny.

Pred policijom se bila skupila gomila svela. Jacques je uzalud pokazivao svoju novinarsku kartu: nikoga nisu puštali unutra.

Hfeli su da se udalje, kad Cadieux izađe iz komesarijala, irčeći i bez šešira. Jacques ga uhvati u prolazu. Cadieux se okrefe i ne prepoznavši Jacques-a (s kim je, međuhfim, pred Humanifić-om malopre razgovarao) gledao je izgubljenim. pogledom. Najzad promrmlja:

„To ste vi Thibaulf? Evo prve prolivene krvi, ... prve žrive ...Na koga je sada red?”

„A ubica?” upita Jacques.

„Meki nepoznati. Zove se Villain. Video sam ga. Mlad neki fip. Oko dvadeset pet godina, možda.”

„Ali zašto Jaurčs-a, zašlo?”

„Besumnje je ubica neki „palriota”. Ludak...”

Oslobodi laka} koji mu je Jacques držao i ode frčeći.

„Da se vratimo famo”, reče Jacques.

Okačena o Jacques-ovu mišicu, ćulljiva, ukočena, Jenny se frudila da korača uporedo s njim.

On se naqgnu:

„Umorni sle... Ako bih vas mirno smestio negde? Došao bih ponovo po vas...”

Bila je bolesna od uzbuđenja i iznurenosli; ali pomisao da bi mogli u jednom takvom frenuiku da se odvoje... Ne odgovarajući, još se čvršće pripi uz njega. Nije navaljivao; ta živa fo- plina pored njega pomagala mu je da se bori proliv svog očajanja; pa ni on ne bi nimalo voleo da ostane sam.

Noć je bila feška. Asfalt je isparavao. Svi prolazi unaokolo ulice Montmarire crneli su se od prolaznika. Saobraćaj je bio zaustavljen. Grozdovi ljudi visili su na prozorima. Prolaznici koji se nisu poznavali, dovikivali su: „Jaures je ubijen.”