Naša stvarnost

STOPEDESETGODIŠNJICA VUKA T

nematske transkripcije zadavalo je teškoča sasvim druge prirode. Stoga e Vuk morao posvetiti u svojoj prvoj gramatici ( «pismenici »), i u drugoj gramatici (u predgovoru prvog izdanja rečnika), naročito poglavlje «O glasoudarenju», i kaže: «U Serbskom jeziku imaju 4 različita udarenja glasa, i po njima su evo načinjeni 4 znaka: ', ”, Ž, ,». Ovi atributivni znaci služili su kao fonematska sretstva za razlikovanje reči.

8. Vuk opisuje ove znakove: «Prvi () stoji nad onim slovom, đe se glas oštro izgovara, n. p. voda, Vana, zemlja, p}st, itd. Drugi (') stoji nad onim slovom, đe se glas upravo proteže, n.p. OVCđ, rdka, sina, itd.... Treći (~) stoji nad onim slovom,đe se glas kao okruglo razlazi, n.p.glđd, bldgo, kPV, itd. Četvrti ()stoji nad onim stovom, đe se glas tako proteže, da od protezanja prelazi nešto i na druga slova, koja idu za njim, n.p. deset ljadi, pet ovaca, sviju naroda, itd.»

9. Ovim atributivnim znacima Vuk je dao i objašnjenja: «Glas je prvog znaka (') dvojak, kote se osobito može poznati u jednakim riečima»... «lako se izgovara oštrije «jdrica» mlada koza, nego «jdrica» pšenica»... «Zato sam ja u ovakvim riečima metnuo dva znaka () đe se oštrije izgovara.» On je naveo primer: pora (Die Miinze Para) i pđra (Der Dunst). Za ovaj drugi znak ()) Daničić kaže: «..Vuk, koji je osnovao sadašnji način kojim beležimo akcente, ne samo godine 1818. u prvom izdanju rječnika, potpuno razlikujući dvojake duge slogove, na razliku između dvojakih kratkih akcentovanih, premda Je i za nju dobro znao i o njoj dobro pisao, ipak nije pazio osim onijeh riječi u kojima su svi glasovi jednaki (jdrica — pšenica, jđrica — mlada Koza), velim, ne samo u 1818. nego ni godine 1849. u drugom izdanju poslovica još nije pazio u pisanju na tu razliku.«

10. Međutim, Vuk je o ovome dao dragoceno objašnjenje. «Ova priglasila», kaže, «nije nužno na svakoj rieči postavljati, jerbo to ne samo što bi u pisanju bilo dangubno i u pečatanju mnogo skuplje, nego i ono napečatano bilo bi kao da je kakvim trunjem posuto. No budući da ima neki rieči kod koji nužno je priglasilo postaviti, zato se ovde nakratko naznačuje:...» i daje uputstva kada se atrtributivni znaci treba da stave. Uglavnom, njegova se uputstva svode na to, da je atributivne znake potrebno staviti tada kada oni vrše fonematske funkcije, a u drugim slučajevima da ih nije nužno staviti. Svojom primedbom o ww» on to još jasnije ističe: «Ali će neko reći: Da kako ćemo mi bez «s razlikovati rieči jednake po pisanju, i po značenju različite? ja odgovaram: Onako kako i narod prosti u govoru što razlikuje t.J. iz smisla, i po naglasku; jerbo ni jedna rieč nigdi stojati sama na zidu neće, ni ti na putu na pisana,... nego svaka stoji i stojaće u sojuzu s drugim riečima. »

11. I ova treća postavka, da reč u svom izolovanom položaju nema svoje značenje, no da ga tek dobija u rečeničkom sklopt, postavka isto tako značajna za naučno ispitivanje jezika kao i gore

ANI (O MAPIIDBHR" O O TJ