Naša stvarnost

LJUDI BEZ PRISTANIŠTA 109

Sede milioni besposlenih po parkovima svetskim sa uvenulim očima Pored njih prolaze pesnici uzdignute glave

Ža njih je fo ološ u podnožju sveta

Poezijo sram fe bilo

Dokle ćeš ftabane poslodavaca svojih da češeš Sunčev zalazak čekaš

A kad se sgusne noć ti nećeš otići pod mostove Tamo protiče crna voda

Voda puna mraka

Noć je pod vodom i noć iznad glave

Ljudi šapuću fiho kao da ne bi probudili mrak Pokušavaju da spavaju

Po kamenjarima i po balvanima

Grme mostovi pod vozovima

Ječe gvozdene grdosije

Nosačću broj milion i po

Čekaš li još na stanici

Plove po vodi osvelljene kuće

Vrište lađe u susret pristaništima

A ljudi ispod mostova gledaju u crnu vodu Gledaju u jezivi mrak ispod nje

Ribe u vođi imaju svoga stana — Mi ga nemamo I lađe imaju svoja pristaništa — Mi ih nemamo

Vukadin TRPKOVIĆ