Naša stvarnost

108 VUKADIN TRPKOVIĆ

Ta okorela samonikla deca rugaju se idolima porodičnim Spavaju sa pušterima i sanjaju o svakojakim podvizima Nezahvalno primaju milostinju

Kradu varaju i smeju se divno

Cvili po svetu pesma dece bačene na đubre

Pesma besprizorja između sna i praskozorja

Njihovi ocevi i velika braća skifnice poljske Bude se u šaši tada u slami i senu

— Kuda ideš čoveče

— U Neđođin druže

— Jmaš li hleba

— Ne a fi imaš li

Iskri se rosom frava

Pevaju ptice

Cvrkuću žbunovi i drveće Lete leptiri povrh talasa klasja U jutarnjem suncu

Peva zelena frava

A čovek vidi samo vidi žito i fravu Prazno vidi

1 čuje neko cvrkutanje

Prazno i ravnodušno

Skitnice se tada sećaju gradskih parkova 1 žmarci prođu po njihovoj iznošenoj koži Ipak ih nešto neodoljivo tamo vuče Lepota prirode bednima nije data “Njima je lepota opljačkana

Pusta su polja kojima oni koračaju

1 gluvo nebo nad njima

Gluvo je i nad parkovima i pusto

Ljudima što bez utehe sedoju na klupe

Sto tupo i otsutno gledaju na šefače

Ljudi bez posla i bez pristaništa

Njihove oči ne cvetaju

Njihove oči su poderotine na licu

One retko oživljavaju u neočekivanom trenutku nade Okolo njih se roje mirisi i boje

Vode protiču u blizini i javljaju se lađe

SŠetači gledaju po cveću i u daleko obzorje

Govore dosetke i zadovoljne stihove

Jadnici bez posla gledaju u svoje ruke

Ruke koje ne mogu nikome da prodadu

O kako im je dosadna i tegobna njihova radna snaga Ta roba koju na tržištu neće niko da kupi