Naša stvarnost

NJIH TROJICA

TROJICA I MAŠINOVODJA

Pred staničnom zgradom stajao Je mrak, Iz stanice baš Je izlazto plak.

Promuicao Je svet. Prata su zatvorena bila, 4 trt oojnika u gos su uskočila.

Prošli su kroz sva zatvorena gorata

Do tendera gde ložač sa ugljem barata, 'Kroza sve vagone, kako god su hteli,

| na tender s ugljem spa irojica su seli.

4 miko ih očima nije vido žIot,

Jer oni su bili saseim nevoidljiot.

Kad su se poztlhi peć desetak sati, Jedan se od njih časoonika lati,

Mrkim pogledom, sa srdžbom i zlobom, Mašinovođu pogleda pred sobom. „Punih deset sati!“ drugovima reče, „Kako smo mislili, baš tako stoar teče“. 4 kad ložač oatru potstače da gort,

Glos mu jedan gromko poče da govori:

„Koliko to još misliš da voziš, sine, 1 da goniš točak preko oge šine?“

{ u isti trenut Jedan od pojnika Mašinopođu lupi posred potijka. Od bola čoveku iskočiše oči,

1 baš kad je hteo mašinu da koči, Pred vozom se stvori Jedna crna sena, Bio je to zid, teška grdna stena.

1z šina Je ooz iskočto,

Saobraćaj se sap ukočto.

„Lupićemo svakog preko temena Ko post preko oremenal“

4 lako nam je pogoditi ko to pooika: To je bio glas jednog od gpojnika. Da trt oojnika rade tako,

To su činjenice, dakako:

(ad prekopremeno rade mašinopođe Tad do katastrofe šeljesničke dođe.

TROJICA I OŠSKUDICA U STANOVIMA

Piše nego ikad od topogpa ı rana

OUmairu ljudi od nezdravog stana;

Od nezdravih ı olažnih kućerina

U kojima ı suviše stanova ima

4 u njima toliko stanova ima,

Da kina bude veća koju gazda prima.

4 u svakoj od tih tesnih, mračnih rupa,

Mora puno ljudi da živi skupa:

Na jednoj gomili ljudi, deca, babe,

4 Jedno od drugog kužni oazduh grabe.

li Jednog dana u mesecu maju

Tu se tri pojnitka neotdljipa maju.

Gledojući kuću od kamenja,

fRekoše: „Uđimo, tu ima nešto da se menja!“

1 penju se tesnim basamacima,

„Sto škripe ı ugtbaju se pod koracima;

Zatim one mračne rupe zagledaju

1 kažu: „Zločinci izgleda ovde otsedoju.“

PFide puno ljudi: decu, ženu, čogeka...

{1 oide da ıh isti prizor u sorm sobama čeka.

Namzšte se liea odmah u sve irojice,

I gurnuše ljude uza zid nemilice.

Jednim plotunom sve ih obore,

Poubijaše ih spe, a opo im govore:

„Ko tako stanuje, peliki ili mali,

Taj se, izgleda, sa Xipotom šali.“

U takvim kućama svakog stanovnika

Da ubiju rešila su naša tri oojnika.

Oni ga, naime, pogode u pluća,

Tako da on mora pan i opih kuća.

4 da ta trojica saista rade tako,

To činjenice dokazuju lako:

U seum tim kućama našeg grada

Zna se, veliko smrtnost vlada.

TROJICA I MNOGOBROJNA DECA

Kroz ulice šetaju iri pojnika,

Odnekud se razleže dečja vika.

Jedan od njih reče: „Uđimo samo, Mislim da tu treba da se umešamo“.

4 kad su ušli u sobu, nemo ı smelo, Jedanaestoro dece za stolom. Je sedelo,

4 ta deca nisu ni rumena ni Čista,

Peč bleda i slaba, u bedi spa ista. Samo na sred stola jedna šolja blista. olja je od finog porcelana;

Sva deca su u nju tupo zagledana.

Tu je šolju, naime, poglavarstvoo grada Džabe rodueljima dalo. To je nagrada “Što decu imaju mnogu

lako ih ishraniti ne mogu.

Spako ko doangdestoro dece ima

Od opštine na poklon Jednu šolju prima. 4 zasta, jasan Je račun negpidljupoj trogter: Jedanaestoro sa stolom dvanaesto na dojci. U mračan osmeh razpukla su Hea

I sledala redom decu sgoa trojtea.

U jednom od njih tod misao niknu: „Pijtel“ glasno deci podotknu.

Dečica su se uplašia,

Najstarija se curica za Ššolju mašila, Hoće da pije, Jer ona irojtca prete

Ali ne može: praznu šolju drži dete.

4 u sobi nije bilo ni mleka ni hleba Samobeda t glad i oiše dece nego što irea.: Tada su ona trojica majku pogledalab