Naša stvarnost

„Kako si toliku decu da rodiš smela,

Kad nemaš čime da ih ishraniš?

Zar nisi umela od toga da se branišć?

Ona je uzdahnula: „Kako mogu?

Zato je policija predvidela kaznu strogu.

AU ona irojica to neće da shvate,

I pitala su dalje u stvari šta je,

Da h joj možda policija mleko za decu

daje?

„Na to policija i ne misli“, odgovorila Je.

Tad su vojnici bili nezadovoljni njome

I rekli ljutito: „I ti se, dakle, pokoravaš tome?“

Šolju su joj oduzeli sato

I na njene oči bacili u blato.

TROJICA 1

Teška oskudica u žitu ı hrani

Više ljudi nego svetski rat sahrant. U Americi tako, lane,

RBoslo Je žito no sve strane.

Tri nedelje hoda i tamo ı amo,

1 desno ı lepo svuda žito samo. Koga god da pitaš kazao bi svako: „Ovog leta biće hleba, biće lako.“ Ukratko, lane Je bilo toliko žita

Da su spa usta mogla da budu sita; JI svi da su Jeli, i sve da Je sio,

Ne bi se pojelo onoliko žito.

Kad je lane, najsad, prošlo leto

I sgrnuto bilo žito sveto,

Tad su petorica bogataša truli Došli i sve žito u more prosuli.

Jer žito je pripadalo petorici toj Kao tebi tvoje čizme il: meni šešir moj. 4 kad je žita kao kiše

Vrednost mu tolika nije više,

Jer nešto čega suoiše ıma

Slabo se plaća i nerado prima:

Tad ljudi ne kupuju, nego trče onamo Gde će naći te-isto, Jevtinije samo. Zato bogataši rešiše prosto:

„ fProsućemo u more pedeset od sto. Kad se polovina žia prospe u morč Drugoj polovini skočiće cena na gore. Na semiji će opet bili manje hleba

I svet će da plaća koliko nama treba. 4 ljudi bez nogca, zapali u bedu,

TROJICA U

Svoj irojici beše dodijao rat,

Kad u Jedan novi prispeše grad:

I kad podjoše varoš malo da vide,

4 ono po ulicama radni čovek ide. Tad rekoše jedan drugom: „Ne brint,

“

I tu ćemo pucati, sve mi se Čini.

NOVOM

BERT BRECHT

Na preinjama se nisu dugo zadržali,

Nego sa se odmah na egsekuciju dali.

Tiho su decu za ruke uzeli

I spe ih redom zidu priveli,

4 bili su nežni, jer da im bol nanesu nisu hteli.

Kad su mališani spi u Jednom redu bil

Teri vojnika su ih sve ubili,

Ali to su tako tiho izveli

Da mališani ni do čuju nisu uspeli;

Samo im jak bol stomak potrese,

Bol koji ne može dugo da se podnese.

Da tri vojnika saista rade tako

To činjenica dokazuje lako:

Kad siromašni suviše dece imaju,

Ta deca kao muve sa sveta nestaju.

PŠENICA

Nek jedu kamenje ako baš hoće da Jedu.“

Bacili su hleb u more iz pizme

Kao što bih Ja šešir ili ti tvoje čizme.

I šta im ko može? Jer po pravu njinom

Soak čini šta hoće sa svojom svojinomt.

Obalom je morskom išla železnica,

Is nje je u more bacana pšenica;

Čitav je gos žita potonuo za tren oka

4 hiljadu ljudi gledalo je kao stoka;

Siromašni ljudi naprosto su stali

I sve to gledali i nem ostali.

Baš kad je pšenica u more tekla

Tri gojnika tu su se zatekla.

Gledali su kako žito dođavola ıde

4 siromasi ćute iako sve to vide,

1 kad su videli da niko ništa ne preduzuma Toliki je bes ovladao njima,

Da su potpuno izgan sebe bili

Te spoje ručne granate dograbilt

I u gomile ljudi bacati ih stali.

Ljudi su kao snopovi pali.

'Pad rekoše sva irojica: „Pokasali smo

sotma

Da nimalo volje nije bilo u njima

Inače bi već nekako znali da se bore

Kad vide da im se hleb baca u more.“

Da ova trojica zaiste rade tako

To činjenica dokazuje lako:

Kad čovek nema ni hleba da Jede

Mora ko muva da ugine od bede.

GRADU

Ali za sve oreme dok su kroz grad išlt, Nikog nije bilo kom bi s razlogom prišli. Istina, t t bueda još pomalo traje, 41 nigde čoveka da na nju pristaje: Gde se god okreneš svud rasgovor isti: „Beda sa sveta mora da se ČISU