Naša stvarnost

138

OSKAR DAVIĆO

XIII

Došla su posle špediierska kola,

Šinferi su lopatama kupili dečije glave, Klikere od stakla i oči stakleno plave

Il pesnice male slisnuie od bola.

Niz kola je visila glava Aurela.

Ruke su se vukle, dve skrhane krme, Preko crnih i vrdih falasa kaldrme

i krvlju putem kapale užas dečijih tela.

xv

Posle rata smo se vrahili u Srbiju. Ja sam voleo šlo sam Srbin,

Srbin mojsijeve vere kao i olac, Srbin, jer mi smo pofukli Švabe,

Jer fata kaže da Srbi vole fačnosi Kao šlo fiačnosi volimo brale, ja i ti, Jer Srbi vole jesti i, brate, popili

Il, brate, jer Srbi nisu pokvareni

lI nisu antisemifi.

U Beograd smo sligli noću.

Tata je poljubio pristanišfe.

Neki fini gospodin zviznuo je drugom Tačno dva šamara

| rekao:

„Sunce fi kalajisano, ja sam Solunac.“ U kafani blizu, pevačice vrišle

l amali loču,

A žandari sprovode kržljavog džepara.

Sutradan je moj olac počeo da pravi poslove. Ni luk jeo ni luk mirisao, zaradio je lepih para i kupio mi belog zeca i žufu plicu,

A ja sam njemu naučio ćirilicu.

Svakog je julra dolazio Miša ca me zove,

Da odemo na Dunav.

igrali smo fuzbala i ajnca u love

Kao sva deca,

A mama je lad pobacila

Jednu malu seku

Od tri meseca. Oskar DAVIČO