Naša stvarnost

SUMRAK LIRIKE?

{Pesnik u svome vremenu}

Zbirke pesama, koje su sve do skora, čak i u teške godine najdublje privredne krize, nicale kao gljive, postaju iz godine u godinu sve ređe. Javljaju se skoro slidijivo, kao krišom. Da li to znači da naše doba nema polrebe za poezijom ni razumevanja za nju? Da li zaista doživljujemo „sumrak lirike”, kako je to dobronamerno ali površno poslavio prognozu Milan Bogdanović? On je u naivnom zalelu, videći nejasno kako gubi razlog opstanka lirika sumraka, proglasio njeno gašenje za sumrak lirike, idenfifikujući poeziju sa plilkom i banalnim subjekltivnim izlivima, a dajući oružje u ruke onim silnim prešstavnicima skurilne i klišetirane privalne lirike, koji opet svoje slihotvorenje identifikuju s poezijom uopšle.

U decembarskom broju časopisa „Život i rad”, čija se redakcija izjasnila za principe prave demokralije, Sima Pandurović

povodom „Knjige stihova” Milosava Jelića odaje posmrine po ·

časli poeziji kod nas, koje, po njemu, više i nema posle pesama '

Sime Pandurovića i Milosava Jelića, „kasarnskog barda" kako bismo ga mogli nazvali po pohvalama g. Pandurovića. Više „samo-

stalno” nego demokrafski, ovaj talentovani pesnik-dekadent, mrzo- | voljno briše iz postojanja sve šlo je kod nas u oblasti poezije |

slvoreno izvan i posle njegovog časopisa „Misao”:

„Jer je izvesno da se sa pesmama i lirikom danas relko sretamo; jer se u našem vremenu inspiracija, smisao i inferes za poeziju gase. To je činjenica koja se daje pravdati i napadati, ali se ne može osporavali”. Slažemo se s konstantacijom da se sa pesma– ma kod nas u poslednje vreme reiko sretfamo, ali osporavamo „činjenicu” da se „u našem vremenu” inspiracija, smisao i inferes za poeziju gase. Ističući da u časopisima čitamo sve manje pesama, da pesme ne nalaze izdavača, g. Pandurović nastavlja zaupokojenu molilvu: „Novi pesnici se ne javljaju. Od poznalih prestali su da pišu ne samo sfariji no i mlađi. Čak se ni književnim konkursima i nagradama(!) ne može doći do dobre pesme.” Ali iztaziti pesnik pesimisličke subjektivne lirike ne zbunjuje se: „Samo, daleko od toga da nas fa pojava čudi, ona je, po našem mišljenju, nešlo najprirodnije.” Svakako nas inferesuje šta je objašnjenje fe „najprirodnije” pojave. „Današnjica, koja, po skorašnjim tečima jednoga od uglednih francuskih poliličara, preistavlja „povrafak u varvarsfvo”, sfvara almosleru koja je infektivna, upravo ubilačna za svako poelsko raspoloženje i blagorodnije osećanje.”