Naša stvarnost

144 JOVAN POPOVIĆ

piranje sobom” danas ne daje pravo na naziv novoga pesnika, ni pored neospornih slilskih i poelsko-fehničkih kvaliteta.

I kod Grosza, i kod Bechera i Aragona ima nesumnjivih fragova njihovog ranijeg sivaranja. Za slil Grosza znači izvesno obogaćenje, proširenje izražajnih mogućnosti njegovo ranije dadaističko eksperimenlisanje, kao šlo u sažetoj vizionarnosti Bechera ima fekovina jezika nemačkog ekspresionizma, a i kod Aragona bogalsivo asocijacija zbog kojeg je i ranije važio kao jedan od najboljih francuskih poeta. Bilno, međulim, nije fa njihova prošlost, koju su prevazišli svojim stvaranjem, nego njihovo današnje sfvaranje. A ono se formiralo u društvenim odnosima, na koje opet deluje sa svoje strane. Grosz, Becher i Aragon su pošli iz formalno revolucionarnih pravaca. Kod Malijaševića, koji je pošao sa jednog fradicionalnog lirskog puta, imamo paradoks da se na kraju zbirke u jednoj svečanoj pesmi odriče svoje dotadašnje poezije — objavljene u toj zbirci.

U svom infeligenino napisanom predgovoru J. Berković govori kako je danas (pisano 1936) književnik „sumnjivo lice”, i da se u Kini već priređuje lov na književnike, za nagradu, kao na zmije. U izlaganjima Berkovića ima delimične istine. Ali samo delimične. Pesnici se u nekim (ne baš malobrojnim) zemljama gone ne zalo što bi pesnici bili neka „ukleta bića”, nego zato šlo najbolji pesnici česlo pevaju neugodno po uši onih koji mogu da brane svoj mir. Baš u Kini većina pesnika izražava bolna i prkosna osećanja svoga naroda boreći se doskora proliv despolizma, a sada proliv fuđinskog jarma. Ti kineski pesnici imaju svojih mnogo hiljada oduševljenih čitalaca ili slušalaca, i oni znaju za koga sivaraju, kao što i njihovi čitaoci znaju da je fo za njih stvoreno. Berković tačno kaže da je i u zemljama u kojima se još ne ucenjuje pesnik kao zmija, ostvaren „savršen savez žakela i mundira proliv književnika i protiv istine”. Da, proliv istine se vodi la hajka, i proliv pesnika onda kada su vesnici fe nove istine. Tako je umro zalo šlo je zaista pesnik i Federico Garcia Lorca, veliki pesnik Španac i katolik, ubijen od lažnih branilaca špansiva i katoličansiva uz pomoć luđinskih pomagača i najamnika. No kao šlo ima u svim zemljama pesnika svesnih svog zadalka, ima u svim zemljama i duša željnih pesnički rečene isline. Zato je polpuno jednostrano, i netačno, ono šlo Berković kaže: „Noforno je da kod nas književnik nema za koga da piše zalo jer ne piše za one za koje bi frebalo da piše. Književnik je nekada bio pomagač u izgrađivanju novoga i bio dolle društvena pofreba. Danas kad se sve nasfojanje svodi na fo da se izbjegne razvoj i da se živof, a s njime i misao, slerilizira, on je postao suvišan. Jer ma šlo govorili propovjednici fradicije, književnik nije konzervator nego slivaralac, bar toliko rušilac koliko i stvaralac. A oni koji ne grade novo ne mogu da pristanu da se ruši staro . . . U moru proluslovija koja muče današnjeg čovjeka položaj književnika postaje sve teži, a položaj književnika-pesnika skoro nemoguć . . .” Berković shvata pesnika izolovano iz društvenih odnosa i suprofnosfi, i ne vidi do-