Naša stvarnost

SUMRAK LIRIKE? 145

voljno one pozilivne snage koje ne samo šlo imaju polrebe za pesnikom, nego ga i nose sobom. „Književnik je nekad bio pomagač u izgrađivanju novoga i bio doile društvena polreba”, kaže Berković. Sivarno, najznačajniji književnici sveta bili su uvek borci, lumači karaklerističnih osećanja i značajnih misli svoga doba. Ali ako u građanskoj literaturi posle Rabelaisa, Cervantesa, Swifta, Schillera, Balzaca, Gogolja i drugih snažnih kriličara svoga doba dolaze sve više vešlaci forme, plivači po površini i ronioci u dubine (dosta plilke) duše građanina, begunci iz sivarnosli i literanfi ukrasne robe (i fo ne samo usled razvojnih zakona same lile:alure, nego i usled povezanosli sa izvesnim druživenim snaga– gama) — zar ne posloji u isli mah sa lom dekadencijom jedne literalure i jedna druga, snažna, smela i islinita, koja opet izražava osećanja, misli i fendencije milionskih masa? Zar nema i građanska literalura, u svom zaranku, pored Marcela Prousla i Romaina Rol-

landa, pored Gerharda Haupimanna i Heinricha Manna? Zar nisu •

ii najbolji izdanci naprednog građansiva u isloj povorci s Uptonom Sinclaireom, Maksimom Gorkim Michaelom Goldom, Henri Bar-

busseom, Šolohovim, Panfjorovom, Rennom i Aragonom -— zar ,

oni više nisu „pomagači u izgrajivanju novoga” le zalio „druživena polreba”? Zar pesnici kao Majakovski, Bjedni, Becher, Brecht, Martinel, Machado i Langston Hugh nisu ustvari ponosni naslavljači lučonoša Puškina, Shelleya, Hugoa, Heinea, Caslelara, Whali Wilmana? Ako dominaninoj drušivenoj grupi koju je pesnik prvo najavljivao da bi je pratio u pobedi, opevao joj njenu snagu, oškrivao joj lepote sveta, sladio život i najzad joj morao da ulepšava i falsilikuje pravo slanje u živolu, ako njoj, ukoliko manje voli istinu, pesnik posfaje sve manje polreban, bar onaj pesnik koji peva istinu, danas je naprednim slojevima narocdla još fe kako polreban pesnik koji tumači njihova osećanja i hlenja, iako česlo ireba tek da saznaju da pesnik može da bude njihov tumač.

Kod nas se često prebacivalo socijalnoj poeziji da ona skučava krug fema i inspiracije. Ako se govori o izvesnoj skučenosli doživljaja i izvesnom siromaštvu izražajnih sredstava, kao o činjenici, lo je Tačno. No fo nije bio poslulat neke pesničke feorije, nego ulicaj naše još polukullurne sredine i teških prilika u kojima

su se pesnici razvijali i u kojima su stvarali. Prežstavnici socijalne |

poezije vodili su, možda ponekad malo i preoštru — šlo se može razumeli —, borbu proliv subjektivne dekadenine lirike. To su neki označili kao alak na „večnu poeziju”. Možda su neki, verovalno manje izrazili, socijalni pesnici i odbacivali neke vrednosli poezije koje nisu -dovoljho znali i osećali, no likvidirati malokrvne jadikovke u šablonskim stihovima ili već zamrljane, hiljadiše ofiske okrzalih klišela iz drugih vremena, ne znači poricali islinile vrecnosi lirske poezije prošlosti. Veliki pesnici su svoja subjeklivna osećanja objektivirali feko, da su ona, izražena u savršenom okliku, postala opšta osećanja, osećanja mnogih ljudi koji su kroz besmu doživeli sublimaciju svoga osećanja. To je fajna priprostih, narodski lakih pesmica Goelhea, lo je tajna foplo-mekih a imak

ea