Naša stvarnost

SUMRAK LIRIKE? 147

a preko ovih na drušivo iz kojeg je nikao. Ako duboko Dproosećane pesme o ljubavi ili smrti (fe dve najčešće teme poezije) mogu da deluju vekovima na ostale ljude, fo znači da je u njima pesnik uspeo da svoje osećanje sublimira, učini realnošću van sebe, da ono preko magije reči i riflma izazove u dušama ostalih ljudi srodan odjek. No i bez obzira na iskrenost inspiracije i ubedljivost izražaja, može li u doba zaoširenih društvenih sukoba, tragičnih sudbina naroda i grandioznih koleklivnih zadataka doživijaj lične samoće, luge kišnog dana ili ljubavi prema ravnodušnoj ženi biti snažnije vrelo inspiracija nego. osećanja nikla iz doživljaja potresne drame današnjice, u kojoj je pesnik i akler, pa ponekad i protagonista? Da li je tačno da „socijalna cenzura” zabranjuje savremenom pesniku da opeva „bogati svet” subjektivnih čeznuća i ganuća? Da li su fi silni doživljaji ona silna osećanja prave inspiracije? Ne radi se tu o skučavanju, o ograničavanju. Radi se baš o proširivanju, intenziviranju. Ne preislavlja za pravog pesnika nikakvu žrivu ako umesto silnih ličnih doživljaja opeva grandiozne doživljaje svoje epohe. Zar disanje dahom miliona ljudi znači skučavanje i osiromašenje prema egoceniričnim osećanjima učaurenog estele? Pogolovu ako su la lična osećanja izražena rečima koje su već izgubile boju, snagu i slikovitost, frazama koje su se izlizale kao sitan novac u oplicaju! Socijalna poezija je kod nas još dosta skromna. No fo nije zbog „oluđenja” od „večnih moliva”, nego šlo za svoje feme još nije našla adekvatan izraz. Činjenica je da u objektiviranju svoga doživljaja može bolje uspeli neki šalenfovani pesnik individualista nego pesnik sa socijalnom inspiracijom. No io znači samo da je težak i naporan put pesnika, pa i socijalnog pesnika, do najčistijeg, adekvalnog izraza. Nesumnjivo je Paul Valery jedan od najprefinjenijih pesnika danas. Ali njegovo formalno savršenstvo, „fabrikovano” inženjerskim radom, u slivari je adiđar pod staklenim zvonom visoko iznad slvarnosfi, iako u krajnjoj liniji opravdava današnju ružnu sfvanost, ma da je sadržaj fih pesama nestvaran, kao neki parfem iz davno istrulelog cvela misaonih biljki. Jesu li fo fa „silna i neobuzdana” osećanja šlo ih spulava jedan jasan i jednovif pogled na svet? Da li je manje „silno i neobuzdano” reći „Mi hoćemo da živimo” nego jadikovali „Mene muči misao na smr!” Pa čak i fu misao na sivamu ( a ne poeličnu) smrt, da li je pesnik izražava manje silno ako je ne najavljuje kao strašan kosmički događaj nego je konstaluje rezignovanom nadmoćnošću kao događaj u prirodi (Jirži Wolker)? Ne, nije zabranjeno nijedno osećanje, ni ljubav za ljude, ni mržnja za neprijatelje čovečanstva, ni „osjećanje svijeta”. No zabranjeno je lagali, jevtino cmizdriti. Pesnik treba da istinišo izražava svel, da onima koji danas žive lišeni zadovoljstva života ulije uverenje u bolji svet pun pristupačnih lepota. Naše doba ne zabranjuje pesniku da oseća i izražava ljubav ka ženi. Samo da li se fa ljubav mora izražavati silno, ljigavo-konvencionalno i egocenfrički? Pesnik čija su osećanja i misli prekaljeni u peći saznanja ukopčaće, bez ikakve lendencije, i svoja najinfimnija osećanja u

1+t*

\