Naša stvarnost

MUZIČEI REAUZAM

Malo koji pojam kuliurne istorije je tako česio u opasnosli da bude prolumačen kao paradoks, kao šio je slučaj sa „muzičkim realizmom”. Ako se ——|o čućele česlo, — pod realizmom razume prikazivanje stvarnosti živofa, — nije li muzika sa svojim rezervoarima sanjarija, simbolike i formalistike, sve drugo pre, nego ogledalo realnosti? Ili, uzmite ma koju statičku definiciju realizma, recimo onu Lifreovu koja kaže: „realizam je naklonost ka reprodukciji prirode bez ideala”. A ideal je „unutarnji model pesnikov”, ~— pa ćele zaključiti da bi zadatak „muzičkog realizma” morao biti zvučna reprodukcija prirode ili reprodukcija zvučne prirode, lj. fotografija zvukova u prirodi. Uostalom, odaberite ma koju deliniciju realizma i prenesite je, bez preihodne koreklure sa ferena književnosti na feren muzike, pa ćele doći do zaključaka, ništa manje krivih.

Ali feškoće koje omelfaju razumevanje problema: kako muzika može delovali i biti realistička, nisu ofklonjene samo (iako nužnim) razlikovanjem specifičnih osobina pojedinih grana umefnosti. Na taj način problem se ne rešava već naproliv, poslavlja. Njegovo fežišle je u ovome: koju realnost ili šta iz realnosti muzika freba da izrazi da bi se mogla nazvali realističkom?

Ovde susfižemo čitav roj predrasuda. Osnovna je ona, — fipično individualistička, — koja smara da je umefnost iskupila svoj dug realnosti već fime šlo izražava emocionalnu i misaonu realnost umetnikovog „unufarnjeg” živola. Međufim, sama fa činjenica ne bi bila zlo, kad ne bi služila kao „moralna rehabilitacija” asocijalnog begsiva umelnika iz drušživene slvarnosti u „sivarnosi” nedrušivenog. Zafo je neophodno uočiti da je real. nos} „unufarnjeg” živola individualista, društveno pasivna, f. j. nerealna. Ona je nerealna iako postoji jer je Težište njene egzislencije i njene evolucije suproino evoluciji drušfvene stvarnosti. Prema tome, nije bilno konstatovati da umetnost koja izražava „realnost” nedruštvenog nije realistička, već to da pojam „,realistička umešnos!” ne označava fehniku već u prvom redu predmet umefnosti. Na toj fačci razlikovanje specifičnih osobina pojedinih grana umelnosfi (u našem slučaju literature i muzike) postaje nebifno. Za poreklo realizma u literaturi nije bitna reč, kao što za poreklo muzičkog realizma nije odlučujući ton. Prema tome ošklonili smo predrasudu koja je u apsfraktnosti muzičkih izražajnih srefstava videla smešfnju realizma u muzici.