Naša stvarnost

176 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

lazi do kapitala, a česlo i do naučnog imena, kako je i na čemu zasnovana veza onih koji učestvuju u krupnom kapiiauu i kako krupni kapital, kad njegovo preduzeće dode u opasnosi, poziva u pomoć auioriiet drušivena sile prema kojoj je pravo čoveka sićusno i iluzorno.

Nušić na pojedinim mesiima i u razvoju radnje komedije dolazi do dubljeg oikrivanja istine o danasnjem društvu. Kad prisusivo ınženjera koji zahteva povraćaj svojih prava posiaje zbog fih svojih zahteva opasno za krupni kapiial, njemu se prikaćinje da je „anfidržavni”. Nušić je kao nekad u „Sumnjivom licu" uočio krupnu karakteristiku koja se sreće na svaxom koraku u današnjici. Lice koje se, moraino i savešću uzbunjeno, suproistavi pljački, kriminalu privilegisanih drušivenih sila, ili prosto smela osivarenju inieresa fih sila, ogiašeno je neumiino i bezobzirno za lice koje podriva temelje drušiva i prema kome se moraju primeniti sve mere drušivene bezbednosii. Svoj lični inieres identifikuje se s državnim, narodnim i drušivenim interesom, svoj lični profivnik oglašuje se i goni kao „desirukfivni defelsr'. Na inženjera „Pokojnika” graknulo se u komediji da ugrožava porodicu, privatnu svojinu, auiorilef, slubove drušiva, predočilo mu se da mu prelstoji zaivor, šikaniranje, sramno progonsivo, ako se ne povinuje sili, tada kada je on bio sav svojim pogledima, nazorima i zahievima privezan za fe slubove. | kao u basni kad se zec da u beksivo da ne bi uzaludno dokazivao silnicima da nema rogove, već duge uši, inženjer se bez oipora povlači sa scene uz cinični smeh i naravoučenije onih koji su ga opljačkali, da „pravda na kraju pobeđuje”.

Nisu se ipak mogli i u ovakvom ozbilinom posfavljanju komedije do= bili od konzervativnog Nušića neki napredniji, radikainiji zaključci. inženjer, iako je smrvljen od sila koje drže „zemiju i gradove”, olišao je s poprišta bez vidijivijeg znaka da je u ovoj svojoj kapilulaciji progledao. On se povukao kao opljačkana žriva koja je po svoja prava došla ne iz neke želje za odmazdom pravde, ne iz nekog plemenitlijeg revolla prema nasilju., Njegovi zahtevi su isključivo njegovi lični i svojinski. Čak i grubo samoživi, jer fraži da njegov brak oslane u snazi i proiiv volje supruge, i protiv njenih naklonosti koje su na sasvim drugoj strani.

Nušić je počeo ovo delo psihološkom dramom koja mu je kao neuvežbani rad zadavala feškoće (neubedljivo prikazivanje Aljošine fužbe pred polazak u samoubisivo i nesfvarmna policiska ishtaga zbog neslanka ženinih ljubavnih pisama); u drugom činu poslužio se lakrdijaškim stilom, ne padajući ovog pula u jevline i vulgarne frikove, ali ponavljajući se i razvlačući se u jednom vicu; u frećem činu pokazao je iz lakrdije ozbiljnije lice kome dije, a u čelvrlom se izdigao iznad šale gorkom i sumornom safirom.

Reditelj, g. Vesnić, pokazao se u režiji ovog komada dorasliji svor~e režiskom poslu nego inače. Mogla bi se od njega zahlevali inteligeninija podela uloga (podela koja je i inače njegovom krivicom kao direktora drame postala vrlo šteina za razvoj glumačke umelnosti u Beogradu), manje podavanje karikaturama lakrdije, dublju karaklerističnosh u ilustraciji fipova, Neke ličnosti su bile vrlo slabe i vrlo neživofne u scenskom izražavanju. Nedovoljno snage i siromašnog izraza imala je igra gce Gec u prikazivanju razmažene bogale devojke, a najslabija mesta u prikazu bila su kriva i bleda tumačenja policiskih organa. Nije bilo apsolutono mesta dodeljivanju uloge izvršnog organa vlasti g. M. Milosavljeviću koji je pokazivao lepe