Naša stvarnost

28 ANDRE MALRAUX

Krici olpočeše sve jači i jači, kao da je ranjenik želeo da se onesvesli pojačavanjem bola; a onda najedared umuknuše. Manuel nije više čuo čak ni škrgut zuba. Ali se ne usudi da se približi.

Po čemu je osećao da ranjenik grči ruku na pokrivaču? Začu se novi šum, fako fih u počelku da se je Manuel pitao šla bi io moglo biti — sve dok nije postao razgovelan: pokret usana. Šla vrede reči pred iskidanim felom? Sada kada je dečko svoj bol sveo na ćufanje, majka je činila jedinu stvar koju je mogla: ljubila ga je.

Manuel je jasno čuo poljupce, sve užurbanije i užurbanije, kao da je žena, osećajući da je bol samo za irenulak prestao, golov svakog časa da se ponovo javi, želela da ga zaustavi nežnošću. Ruka zgrabi mrežu i zgužva je u šaci; Manuel oseli ovaj bol koji je lebdeo kao zakačen na svojoj sopsivenoj mišici. Ruka se ponovo olvori i krici se nasltaviše.

— Oikada... koliko dugo? zapita Manuel.

— Od prekjuče.

On najzad pogleda bolničarku: mala, vrlo mlada. Nije ·nosila veo, a kosa joj je bila crna i sjajna.

Oklevala je.

— Pa i nama nije lako, reče najzad. Na krike ranjenika i navikne se. Ali ne i na jauke njihovih najbližih... ako ih ne udaljimo, ne mogu se vršiti operacije.

— Barka je još tu? zapita Manuel između dva krika. Ovi krici kao da su se ugnjezdili u dvorani za večnost.

— Ne, u susednoj sobi.

Manuelu je laknulo; oselljiv na bol ali nesposoban da izrazi svoje saosećanje, bio je sveslan svoje nespreinosl, i teško je podnosio.

Soba u kojoj se nalazio Barka istovremeno je bila u vezi i sa sobom iz koje je izlazio i sa akvarijumom. Manuel olvori vrala, oklevao je za lo frenulak, kao da bi zatvaranje ovih vrata značilo spuštanje poklopca od mrivačkog sanduka nad ranjenikom. Najzad ih oslavi olškrinula. |

Barka je sedeo na krevelu. Ne; on nišla više nije želeo. Imao je i narandže i ilustrovane novine. | prijateljstva. Nezgodno je bilo što nisu hteli da mu ubrizgaju morfijum. Ako je to bilo zbog toga šlo su se plašili da ne poslane mortfinoman u njegovim godinama, bolje bi bilo da ga ostave na miru. A pošlo su mu obesili bili teg o nogu, koja je bila na dva mesla slomijena, nije mogao da spava. Još bi išlo nekako kad bi mooli da ga uspavaju.

— Zar bi mogao da spavaš pored...

Manuel je mislio na jauke ranjenika koji su se, prigušeni, čuli kroz olfškrinula vrata.

— Ne bi irebalo da budem u istoj sobi. To se ne da objasniti. U drugoj mogu. Treba mire ranjenike staviti zajedno. Zalvori vrala: u ovoj sobi niko ne jauče...