Naša stvarnost

30 ANDRE MALRAUX

— Uvek su isti oni koji nisu neutralni. U kojoj sam ja sivari bio neutralan.

U akvarijumu ljudi na štakama klizili su u okviru olvorenih vrala jedni za drugima.

— Ipak pilanje nije smešno, ozbiljno je io pilanje. Bili čak i vrlo opak pobunjenik manje je zlo nego bili mrtav!..

On zalvori oči.

— Noga me više boli nego uvrede jednog pobunjenika ...

Il onda ja... Pre nego šlo se bol i pojavio slabost je zaustavila njegov pokret.

„E baš ne, za inat ne. | opet bih isto uradio.”

Jauci ranjenika ponovo dopreše do njih. Da li bi i on ponovo islo radio? Upravo o lome razmišljao je Barka. „Nisi me fi baš tak lako ulovio. Pazi: kad sam verovao da je fo možda bilo fek tako, u hladovini, razmišljao sam. Kao i svi. Možda ne kao fi, ali sam razmišljao. Da naučim ono što ne znam, mogu, kaltkad, sirpljivo, ali da shvatim šta sam, fo su reči, samo reči. Razumeš li me?

— Naravno.

— Zato što si pametan. Da ii kažem sve, evo: neću da me preziru. Slušaj me dobro, dete moje:

Nije podigao glas, govorio je samo sporije, glasom koji bi imao, kada bi, za stolom, podigao kažiprst.

— Vidiš, u Tome je sivar. Ostalo, sporedno je. Šlo se tiče novca imaš pravo: možda sam mogao da se pogodim s njima. Ali oni hoće da ih poštujemo, a ja neću — da ih pošlujem. Zato šlo nisu dostojni pošlovanja. Hoću da pošlujem, ali ne njih. Hoću da poštujem g. Garsiju koji je naučnik. Ali njih nikako.

Garsija je bio jedan od najboljih španskih efnologa. Leti je slanovao u San Rafaelu, i Manuel je već bio primetio koliko su ga voleli napredni ljudi iz te oblasti Siere.

— Pa onda ima nešto drugo. Sad ću li ispričati jednu uspomenu. Možda ćeš naći da nije ozbiljna, a možda i da jeste. Dok sam još bio seljak, pre nego šio sam olišao u Perpinjan, došao je markiz kod nas. Govorio je sa svojim ljudima. Govorio je o našima. | rekao je, ponavljam fi fo od reči do reči: „Vidite kakvi su fo ljudi! Više vole čovečansivo od svoje porodice.” Prezriv, kakav je samo biol Nisam mogao islog tog frenulka da diskutujem, ali sam i tada razmišljao. Jedno sam shvalio: kad mi nešto radimo za čovečansivo, radimo fo istovremeno i za svoju DpoOrodicu. Ista je to stvar. A oni, oni biraju, razumeš li me? Oni biraju.

Zaćuta za frenutak.

„G. Garsija me poselio. Poznajemo se već odavno, bio je to čovek koji se oduvek inferesovao za slvar. Sada, olkada pripada vojnoj obaveštajnoj službi, on hoće da zna šta se događa po selima. Ali on me pita: jednakost? Slušaj, Manuele, reći ću li nešto korisno, nešto što vi, obojica, ne znale, jer ste vi suviše... ukrat-