Naša stvarnost

DANAŠNJICA ZADRUGARSTVA 3

U prostim ili običnim slučajevima reakcija se lako javlja i pretvara u akciju. Raspoloženje mnogih fu je; dovoljan je jedan slučaj — momentalni pritisak ili opasnost — pa da svi namah stupe u akciju. U složenim slučajevima reakcija je nešio teža, ali se ipak javlja. Raspoloženje mnogih opet je fu, ali akciju zadržava izbor pula. Tada se izgubi mnogo vremena oko fraženja, vraćanja, ogledanja. Tu se uvek nađe — jedan ili više njih — koji predlažu razne puleve. Obično se prima put koji obećava najviše uspeha, i akcija polazi fim putem. Dešava se da se i ne uspe: tada se opet bira nov put, i tako sve dok se ne naiđe na pu} koji sve zadovoljava. Tada nema više vraćanja, smafra se da je nađen pravi put i on se smafra kao opšti put ili, kako Englezi zgodno za fakve prilike kažu, folkway.

Iz ovog izlaganja lepo se vidi uloga pojedinca. On predlaže puf, kadikad on i vodi fim putem. Ali on nije ništa izmislio nifi stvorio: ni pritisak, ni reakciju, ni akciju. On je samo predložio put — bilo što su mu bila već poznata slična kretanja ili što je bio srećan da sam nađe pravi pul. Sve ostalo nastalo je pre njega 'i nezavisno od njega. Iz ovoga izlaganja vidi se i to da je pojava zadrugarstva dvojako socijalna: prvi put kao pritisak, koji je uvek bezlična pojava, i zalim kao reakcija, koja je uvek postupak ili cele grupe ili više njih.

Tako se danas objašnjava pojava zadrugarsiva. Tako je lako prima i zdrav razum. Najzad, fako je objašnjava i nauka o socijalnim pojavama. Ona fako ide i ne može a da fako ne ide.

Danas je lako pogoditi pravi put, jer su svi davno oprobani i izabrani. Svaki zadružni oblik ima danas svoj određeni pul; pravo, istinsko, zadrugarstvo, ima svoj određeni glavni put. Danas se može slobodno govoriti o zadružnome pulu.

Prvi uslovi

Svako zna šla je fo zajednički rad. Zajedničkom radu pristupaju oni koji su individualno nejaki da neki posao svrše. Po fome je zajednički rad zamena nejakosfi. Razne oblike zajedničkoga rada vidimo svakodnevno. To je preko potrebno, jer ima mnogo poslova — socijalno polrebnih i korisnih — koji se individualno svršilfi ne mogu. Sloga je zajednički rad jedna živofna polreba svakog društva.

Zadružni rad jedna je vrsta zajedničkoga rada. Oni imaju izvesne crle koje su zajedničke i jednoj i drugoj. Ali ima i crfa koje ih bilno odvajaju i razlikuju. O ovome odvajanju biće reči docnije. Sada hoću da istaknem samo ono šlo je donekle opšfe zajedničkome radu, a što čini u isto vreme prvi uslov njegov.

Zajednički rad, o kome se ovde govori, nije rad koji mnogo njih vrše po naredbi kakvoga osvajača, okupatora, vlasfele ili vlasti. Za takav rad ima naš jezik osobene nazive, i on se tim nazivima i označava. Ovde nije polrebno da se oko foga zadržavamo. Ovde se govori proslo o zajedničkome radu, o radu koji se zajednički preduzimlje i vrši, dakle koji se ne vi po