Naša stvarnost

DEVOJKA IZ KANTINE 69

s Jokom, nije je odnio, namršti se otfac. Pusti ga, trag mu se ufro, dok ne počne da ujeda.

Ivan sjede na gomilu drva pred kućom i obujmi koljena rukama. — Ni sam ne znam šta mi bi. Pođoh, a poslije sam ga zvao da se pomirimo. Zborio s Jokom, pa šla? Što? Što da se krvimo? A ne hfjede da se pomirimo, samo ode ...

Izmirifi se sa krvnikom, čiji se svaki korak vreba olkad se pamfi, koji vreba svaki tvoj korak i hoće da uništi tvoju baštinu, sasuši plod sa njive fvoje, zafre plod maltera tvojih — i fa odjednom, iznenada! Olac se sfrese nad njim.

— Hoćeš da se kosti naših mrtvih u grobu prevrmnu? Da bi

se izmirišh? Hoćeš da me ubiješ! Ubi, i mene i febe, raskopaj grobove naše, ali mira nema s njima. Oh, bože, bože, a ja mislio fi to zbog Joke... Ivane, Ivane, kud fi pamet i duša odoše?

Starac se obazre oko sebe. Ni za šta se oko nije moglo uhvafiti, sve je bilo bezbojno i pusto.

— Pomiriću se najposlije, mirno reče Ivan. Klali mi njih, oni nas. A zbog šta — ni zbog šta. Zbog njive — njiva je njiva, a ljudi su ljudi.

Zatim ustade i profeže se koliko je dug nasred dvorišta.

— Hej, Joko, doviknu djevojci, nepomičnoj s naramkom u ruci. Pala ti je košulja, šta li...

— A šlo joj ne dodaš, upita ga Akan dižući košulju? A ti, kćeri, što fi ne vikneš na njega, vidiš u šta se promelnuo odjednom, može bil bi fi mogla?

No đevojci je bilo zazorno i ona samo za fren pogleda starca očima punim suza, pa brzim koracima zađe za kuću.

Još više se ofegoše ljelni dani.

Mladom seljaku, željnom rada, dosadi dokono življenje. U silnom poslu, besplodnom, i glupom, ufroše se snage, neslaje i iščili čovjek kao gruda snijega.

„ima fu posla dosta a i u selu ćemo da zaradimo, samo sreće i zdravlja febi da bog da. A još nijesmo ni nagrnuli kukuruz, ni oplijevili luk, ni posadili kupus, ni... ima fu preko vrh glave posla, Ivane” — govorio je olac.

Ali kukuruz ogrnuše za dan, oplijeviše luk i posadiše kupus za drugi i jedne večeri pred kućom, licem u lice, u mrkom čufanju, nađoše se olac i sin jedan prema drugome.

Gladni konji, povezani na ledini, udarali su kopitama.

— Čuješ li, babo, kako je fvrda zemlja pod njima? Gola kao dlan. Nema frave, nema zobi, skapaće.

— Jeste. A što fi misliš?

— Ništa, ovako se ne može više. Rada nema, zemlje malo, života malo, pola sela se raseli, a mi se savijamo fu kao jalove kukavice.

. ivan ustade i skide majci kabao vode s glave. Zatim, bez riječi pođe ka konjima. Živolinje digoše glavu put njega. Doral,