Naša stvarnost

DEVOJKA IZ KANTINE 75

Marica se ćulke pope na kola, a Ivan poče da razmješla razdriješene kajiše. Iz kanfine, s nožem u ruci, zajapuren, istrča !lija.

— Šla ćeš, psino seljačka, kome fi sesfru otlimaš? Policija! Zovile policiju! Natrag ili ću fi ja pokazali!

Ivan istrže štanglu iz Marhlinovih ruku.

— Ne idi, Ilija, ubiću te!

ilija se povrati, a Ivan baci štanglu i sjede na kola. Kola krenuše lagano, lulnjeći po šoderu. Polako, za konjima pođoše Ilija i Akan — gologlav, raskuštranih kosa i brkova.

— Tako, Ivane, sokole, viknu Martin, dižući šlanglu, ne mari za Iliju, pas koji laje ne ujeda. Vodi curu, ja bih da ti nijesi.

Akan polrča za kolima, koja sve žurnije odmicahu.

— lvane, bezdušniče, vrati Dorata, daj mi Dorata! Kako ću nafrag pješke, ovakav? Ivane, kud ću bez konja? Vrati mi Dorata, proklet ne bio!

Za njim u stopu, fromo se ljuljajući, išao je ilija i promuklo se drao.

— A pare za vino, lupežu, vino si popio!

Kola stadoše i Ivan skoči s njih. Odriješi Dorata i udari ga nogom u slabinu.

— Eto fi, na!

Zatim zavuče ruku u džep i baci krupni melalni novac koji zazveča na kamenju, pa se lako pope na kola i potegnu dizgine.

— Nijesi frebao fako, reče Marica pribijajući se uz njegovu mišicu.

— Nijesam, ali se nije moglo drukčije, odgovori on i šinu bičem.

Noć se zgušnjavala u klisuri iza okuke, famo pred njima. Konji u hiftrom kasu polećeše naprijed. Zvoncađ razigrana na vilkim konjskim vrafovima zagrajaše kao gomila razdragane djece, gole, pljuskajući se u bistroj vodi do pojasa.

Milo NIKOLIĆ