Naša stvarnost

NA ČARDACIMA VINAVEROVIM 188

svakom se mušteriji jada kako mu se nikako ne pruža prilika da ikome, ruprkos imenu svome panduruje. Branko Lazarević već godinama objavljuje rasprodaju svojih esteisko-filozofskih resflova, istina demodiranih po dezenima ali ipak dobrih za pidžame i domaće haljine. Mladi Pecija prilježno delje svoje romane i drame, pa je već i jednu kolajnu na grudi svoje obesio. Drogerija Isidore Sekulić ima najbolje evropske parfeme, ali i esencije domaćeg kalopera i bosiljka. U izlozima Toše Manojlovića ukusno su aranžirani njegovi dramski noviteti i slikarsko-kritički šeširi, jer ovaj naš Todor je za svakog slikarskog Rajka našao odgovarajuću kapu... No bolje prestanimo sa nabrajanjem ovih naših književnih gazda i domaćina, dugačka je naša čaršija do u nedogled, široke su naše književne Terazije koje krasi velelepna fontana nazvana XX vek. (O njoj, uzgred budi rečeno, zli jezici zuckaju da će uskoro da presuši, da će je postići ista sudbina kao nekadanje nakudrane lavove, koji verovaino lavovski snose svoju žalosnu sudbinu u kakvoj opštinskoj šupi.) Glavno je da su mnogobrojne i slavne fe naše književne čazrširlije, na diku i ponos svih nas koji ćirilovsko slovo čitamo i srpsku reč razbiramo. I množe se je naše čarširlije, jer svaki onaj nadobudni pisac koji pokorno i bez roptanja odšegrtuje u Politikinom feljtonu postaje kalfa u ćir-Gecinoj i gazda-Živkovoj Našoj knjizi, pa ako mu se sreća osmehne ubrzo olivara i sopstveno dućanče. (Ako samo nije, kao neki, toliko nerazborit da i pored svih priznanja i tapšanja koja se sruče na njegova pleća ipak odbije tu čast i zadovoljstvo da se uvis}i u naše književne esnađlije, i time propusti priliku da bude za večita vremena uhtisnut u feffer naših kulturnih vrednosti, ili urezan u raboš koji treba celome svetu da pokaže sve naše podvige kojima smo zadužili malaksalu i prestarelu evropsku civilizaciju.) Neka je, dakle, slava i hvala, ovoj našoj zaslužnoj književnokulfurnoj čaršijil Na mnogaja lježta....

Ali čaršija kao svaka čaršija ima pored solidnih i rovife firme, koje se održavaju i životfare samo pomoću prolongiranih menica. I u našoj čaršiji se dešavaju. bankrožistva. Pukne bruka nekome, orezili se čovek i sav polišten preda ključeve. Samo, na žalosti, u našoj književnoj čaršiji nije zabranjeno da neki bankrot opel protokoliše na svoje ime novu, odnosno sžjaru firmu. On fada opet namesti svoje nekadanje, crvotočne ralove — jer mi smo šfedljivi ljudi i ne volimo uludo da razbacujemo! — poređao po njima svoje nekadanje bolove, ljupko aranžira svoje izloge, plaži oglase u dnevnim listovima i u uglednijim časopisima — i opet je priznati, mažen član svog sfarog jata. Ni luk jeo ni luk mirisao — kako bi to moralo, makar i neknjiževno, da se kažel

Tako se, eto, odjednom u toj našoj čaršiji ponovo obreo i nestašni Staša Vinaver, otvorio je opet svoju šengajstovsku restoraciju, i kao dovitljiv čovek, smestio je u neke sftarinske vajale i čardake, da bi, valjda, modernistički napitci i zakuske izgledali što živopisnije. Samo je ipak tužno i neugodno u {im Vinaverovim vajalima i čardacima preirpanim svakojakim modernističkim bajatlucima, koje nikakvo podgrevanje i najraskošnije serviranje ne spasava, nikako ih ne oslobađa