Naša stvarnost

184 LJUDI — DOGAĐAJI — ENJIGE

bljutavosti. U onoj našoj nedavnoj milanovskoj eri pored mnogih znanih i neznanih, našao se odjednom i Vinaver na našem književnom vašarištu, i pokušao je odmah da svoje ćoravo i sipljivo književno kljuse teslimi kao pravog paripa ravnog Šarcu i Jabučilu, da već ne kažemo da ga je po džambaskom adetu hvalio da je bolji i od onog starog krilafog pastuva Pegaza. Potrčalo je to njegovo kljuse po ledini našeg vašarišta, ali je odmah počelo da dahće i peni, nalete Ććoravo na prvi zid, sruši se smesta jadno i žalosno, a svima bi jasno da učeni Staša nije dobro izučio onu Čika-Jovinu pesmu o Ciganinu koji hvali svoga konja. Svi odmah prepoznaše onog istog, starog štrupiranog paripa na kome je pre tridesetak godina Staša ujezdio u naše pesničke livade po kojima su pasle Bogdanove ovce i umilno blejali njihovi beli i nevini jaganjci. I mnogi se setiše da je tada faj gordi konjanik odmah sateran u najbliži jendek...

Duga je i živopisna putanja Vinaverova. Taj pesnik svemirskih nemira i ideolog poratnog modernizma; žaj plodni novinar koji je iz demokrafsko-republikanske štampe preveslao dovde gde je danas; aj pomalo diplomata i podosta akrobata, taj dobri čika-Staša koji voli deci da priča o šarenoj laži, a odraslima o bezbojnoj laži, najzad i taj Vinaver memoarista koji toliko epski priča o svojoj dragocenoj ulozi u našoj kulturnoj čaršiji — uvek je želeo da se prikaže kao pionir, kao krčilac, kao srčani muž naš pun samopregora koji se prima nezahvalne uloge da skida naše književne žabokrečine, da paje naše paučine, da zrači ceo faj naš primitivni ćumez iz kojeg zaudara memla i po kome gamižu guje i jakrepi. Taj neumorni i glagoljivi Staša delio je pouke, sipao je pokude i na levo i na desno, postavljao je na mesto sve ono što se desilo pre njega i određivao je mesto svemu onome što se desilo i što će se desiti posle njega. Žalosni su ii njegovi vajati i čardaci pretrpani rashodovanom modezrnističkom slarudijom, tužno su razbacane po njima že trule prnje jednog mrtvorođenog pesnika, nedonesenog kritičara i obogaljenog bergsonovca. Skoro sve naše dosadanje kulturne fekovine, skoro sva dosadanja {dovinaverovska i odvinaverovska) pregnuća za Vinavera su samo »čardak ni na nebu ni na zemlji«. I Vinaver se plemenito žrtvuje da bar koliko-toliko dovede u red aj naš razbucani književni čardak, razmahao se da iz njega isčisti sve filistarske projesore i štreberske pesnike, lažne društvene apostole i besomučne levičare koji, kako on sa nepokolebivom sigurnošću tvrdi, poriču sve što su ljudski um i ljudsko srce ikada stvorili, pljuju na sve od pamliveka pa preko Platona i Šekspira do njega samoga, pesnika čuvara sveta i pronicljivog autora eseja o čuvarima sveta, a da i ne pominjemo ostala njegova ostvarenja... Pod tom vrednom meilom uskoro je skoro prazan naš čardak ni na nebu ni na zemlji, vinaverovsko čišćenje razsjurilo je svu gamad, ostalo je samo ono što je zaista dostojno da ostane — pesme narodne i Vinaver, i još nekoliko refkih srećnika koje je on milos}ivo amnestirao.

Nije, međutim, gotovo sa Vinaverovim pionirstvom. Ponesen svojom revnošću i izgaran žudnjom da rod svoj prosveti, Vinaver se potrudio da nam učini dostupnim i stranu kulturu. Sve je on obuhvatio