Naša stvarnost

188 LJUDI — DOGAĐAJI — RBNJIGE

roko zahvatili narodne slojeve kao danas. Čak i na drugoj Kolarčevoj večeri lirike, sa slučajno sastavljenim programom (Slovenac Seliškar, Hrvati Ujević, Šimić, Cesarić — bez Prleže među osfalim), videlo se: slučajno skupljena, amorina publika, bez nekog stava unapred, prima bez uzbuđenja artističke kaprise, neoriginalne lirske varijacije na utvrđene teme i plačna jadanja, a 5 oduševljenjem Yrezonuje na životne akcente u pesmama Seliškara, Vasiljeva, Cesarića, Šimića, Boglića i Jerkovića, iako su ove nasumce uzete. To daje fim manje prava širiteljima prosvete i umetnosfi sa Folarčeve katedre da, dajući građansko pravo u kulturi i poeziji Crnjanskom i Draincu (koji su nekad i bili pesnici), anuliraju najistinitija poetska nastojanja poslednjih desetak godina kod nas, poeiska ostvarenja inspirisana najdubljim doživljajima dramatične društvene stvarnosti u kojoj reperi današnji pesnik.

Ako su došli popularni glumci da interpretiraju liriku, trebalo je, zsacelo, da pruže primer, recitaciju koja ima svoju samoslalnu umeliničku vrednost. Jer recitacija jeste umetnički rod za sebe, i io baš onda kada se potpuno poičinjava poeiskome izrazu. Mi smo na ovim VOčerima [kao i ranije, na večeri narodne lirike), imali doduše primer težnje za samostalnim efektima, ali ne i samostalne umetničke rezultate, niti pak vernosi poetskim frazama.

Između glume i lirske recitacije postoji bitna razlika: glumac takoreći oblači na sebe tekst i ispunjava ga telom sposobnim da pokretima prati izražaje reči, nadahnjuje životom ličnosti zamišljene u uobrazilji pisca, a recitafor se unosi u poetski tekst, asketski, služeći pesnikovoj ritmičkoj melodiji reči kao živi, oduhovljeni instrument. Dobar, inteligentan glumac (što nije proftivurečnost!) frebalo bi da bude i dobar interprežator poezije, ali to nije uvek slučaj, a kod nas, nažalost, vrlo retko. Uslov je, svakako, da onaj ko hoće da omili drugome poeziju — sam voli poeziju. Naši glumci često uzimaju poeiski tekst kao pretekst za svoje lične egzibicije, ogrću ga kao prozirni tealarski plašt u kome se njihovi oblici što povoljnije ističu. Da je neki tamo pesnik u svojoj osami topio, lio, rezao i kovao vruće reči pune misli i osećanja u stihove, to kao da je beznačajno, kao da je važno samo da se istakne šio povoljnije dikcija, gestika, mimika- i fizički šarm glumca ili glumice. Svakako da diskretni gest, nagoveštena mimika, mogu da oboje, podvuku dikciju stopljenu sa ritmom, melodikom i tempom poeiske fraze, — snažna emocija nameće izvestan fizički propražini izraz, tembr glasa, sinkopu, počivku, gesi ili izraz lica. Ali ta propralina manifestovanja, važna kod glume gde se prikazuje živa, Osobena ličnost, kod recitacije ne sme biti svrha, recitafor ne sme da kida živo ritmičko fkanje stiha radi nekog efekta spoljne „dikcije”, niti prerasti izražajnosi poeiskih. reči svojim gestovima i grimasama radi buđenja alekala. Pogrešno je ako recitfator u fumačene stihove unosi neke svoje, istinite ili tobožnje, subjektivne alekie, plasirane tim povodom. Da uzmemo jedan primer. U Rakićevom „Dolapu” slušao sam jednom tfalentovanoga g. Plaovića. Bio je to intenzivan umežhnički doživljaj. Inierprefator Plaović našao je kongenijalan kon-