Naša stvarnost

TRIDESETA - 97

da pokrenem hiljade glasova za vreme velikih fufbalskih ufakmica. Ukoliko sam bolje upoznavao aristokrate iz koleža, im više me je odbijala njihova jeziva glupost. Počeo sam da žalim što nemaju mašfe i što sam video koliko je njihov briljantan život po klubovima i momendenskim skupovima, bedan. Pao u svetu ako i u koležu postoji ova ista klasa: dosadna, zaslepljena, glupa.

Univerzitet u Harvardu, pod upravom Elijota, bio je jedinstven. U njemu je individualizam vladao do takve mere, da je student koji je tu duže ostajao mogao da položi svoje ispite a da ništa ne nauči, Čao naknadu, mogao je čovek, u ovom velikom dućanu svetske nauke, da nađe sve što zaželi. Studenti su oslavljani praktično bez kontrole: imali su pravo da žive gdegod bi hteli i da rade šta im je volja, pod uslovom da pohađaju predavanja. Univerzteiske vlasti nisu se ni najmanje frudile da sjedine svu ovu omladinu. Neki su studenti raspolagali sa 15 hiljada dolara godišnje, imali automobile, sluge, i živeli po luksuznim hotelskim apartmanima, dok su drugi, umirali od gladi po tavanima.

Na našoj grupi bile su sakupljene sve vrse rasa, duhova, karaktera: pesnici, filozofi, ludaci. Grupa je bila tako mnogobrojna da je bilo nemoguće poznavafi sve drugove. Ipak sam uspeo da dođem u dodir i da se povežem sa više od pet stotina. Najvažnije i najpočasnije položaje na univerzitetu zauzimali su aristokrati, dok ih nisu demokrati, zadnje godine moga školovanja, zbacili. Aristokrati su bili tako ekskluzivni da najveći deo realnog živoža nije imao nikakvog uficaja na njih. Što se fiče univerzitetskog inielektualnog živola, oni ga uopšte nisu mogli shvatiti. Bilo je foliko privlačnih ljudi van »začaranog kruga« klupskog načina života, da nije bila nikakva nesreća ne pripadati nekom klubu. Ono što se nazivalo »Školskim duhom« nije bilo baš tako važno. Nije bila nikakva sramola propustiti fužbalske utakmice i ne »navijafić za univerzitefsku ekipu. Govorilo se o svetu, izbacivale su se napredne ideje, bila je to u neku ruku neka neprekidna intelektualna pobuna. Rriticizam je bio gotova fradicija u Harvardu. Sfudentii su sami kritikovali univerzitet, napadali svežli običaj takmičenja među školama i potsmevali se presvetim studentskim klubovima. Svaki od nas ma šta bio, ma šta radio, mogao je u Harvardu naći svog »braža«. Nije to bio rasadnik prosečno vaspitanih mladića koji su znali »psihologiju poslova«. Svako naše godište dalo je nekoliko stvaralačkih duhova, nekoliko profesora nekoliko »dženilmena« drskog ponašanja i mnogo nepoznatih svršenih đaka. Vremena su se izmenila, više sam voleo tadašnji Harvard.

Poslednje godine studija, pretrpeo sam dva ukhicaja koji su bili vrlo značajni za moj dalji razvitak. Prvi, od profesora Ropelanda. On je predavajući englesku kompoziciju uspeo da vaspita čitave generacije mladih ljudi tako da su oni uspevali da izraze lepofu, boju i snagu koju su nalazili u životu i u knjigama. Drugi uticaj je ono, što iz nedostatka drugog izraza, moram nazvaži manifestacijom modermog duha. Nekoliko ljudi, naročito Walter Lippmann, govorili su