Naša stvarnost

96 JOHN REED

zivali su prema meni preziranje. Nikad nisam bio potpuno kukavica ni pofpuno hrabar, ni »čovek« ni »seka persac, ni stidljiv ni arogantan. Možda zbog toga nisam sačuvao lep uhisak iz detinjstva, i zato imam tako malo prijatelja u Portlandu i ne želim više da tamo živim.

Bada sam napunio šesnaest godina stupio sam u infternat u NewYersey, a posle u kolež Havard. aZtim sam otišao na godinu dana u Evropu radi studija. Moj brat je dobio isto vaspitanje. Tek mnogo kasnije smo uvideli koliko su žrtava podneli naši roditelji da bi nas školovali i koliko se moj ofac mučio da bismo živeli kao deca iz dobrih kuća. On i moja mati davali su nam uvek više od onoga šta smo fražili, kako u pogledu slobode i razumevanja, tako i u materijalnom pogledu. Onoga dana kada je brat polagao poslednje ispite u koležu, ofac se razboli i umre nekoliko nedelja kasnije. Što nije bio šiv u vreme mojih malih uspeha, izgledalo mi je uvek gorka ironija sudbine.

Mislim da me je interna zbunio više nego i jedna druga stvar, dok sam bio dete. Došao sam među ove nepoznate dečake, i ubrzo sam video da su spremni da me prime samo kao stranca. Bio sam zdrav. Uredan život zajednice zanimao me. Začudile su me njegove tradicije, njegovi običaji, njegova dostojanstvenosži, njegov duh kaste, i osećanja jedne, već odavno, usposfavljenje i učvršćene civilizacije. Boliko se to razlikovalo od grubog i prefencioznog Zapada! Moje pripoveške i pesme bile su objavljene u školskom listu, igrao sam futbal

i trčao svojih 400 metara za prilično dobro vreme. Tukao sam se | nekoliko puta i nisam popustio. Bilo je još opasnijih avantura, kao one noći kada smo nas nekolicina, spuslivši se niz stepenice za spasavanje, otišli na seosku igranku, i vrafili se u zoru kao lopovi, u spavaću sobu. Udvarao sam se devojkama iz varoši, i svet mi se nije poismevao. Zaposlen, srećan, sa mnogo prijatelja, postao sam samopouzdaniji. Tako sam nalazio sebe, bez fruda i od tada nisam se više nikada plašio ljudi. U Harvard sam otišao 1909 godine. Poznavao sam jedva po nekog na univerzitetu. Moj otsek brojao je više od 700 studenata i prva iri meseca, dok sam išao na sve časove, konjerencije i mifinge, izgledalo mi je da sam jedini među stožfinu đaka koji nema nijednog prijatelja. Harvard me je zbunio svojom veličinom, svojim beskrajnim vidicima, uzvišenim fradicijama i svojom istorijom. Ali bio sam očajno sam.

U ovo vreme više se nisam osećao nelagodno. Ipak me aristokrati nisu marili. Nisu me voleli po klubovima, osim u jednom jedinom, i to blagodareći mojoj veštini pisanja pesmica za godišnju školsku reviju. Sarađivao sam po novinama i bio izabran za preisednika PBosmopolit kluba u kome su bile zastupljene 43 narodnosti. Bio sam dirigent muzičkog kluba, kapiten valer-polo ekipe i učestvovao u mnogim drugim stvarima. Bao vođa hora navijača6 uživao sam

6 U Sjedinjenim Američkim Državama prilikom ufakmica između dve škole, svaka od njih podržava svoju ekipu određenim uzvicima. Mladići se podvrgavaju šefu navijača. Svaka škola ima svoj jasno određeni uzvik.