Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ДАЛМАЦИЈА

Човек који преда се узме карту Далмације и по њој прелети оком, има осећање као да се од копненог трокута, што се уз Јадранско Море са, северозапада ка истоку пружа, напрасно одвојио читав један архипелаг сунцем обасјаних а морем опкољених крупних и ситних стена, што се по пучини растуриле као зрна подепаних бројаница.

Далмација ! Мисли и осећања што их та реч у нама буди, врло су разноврсна према томе из ког су краја људи који ту реч понекад изговоре. Код многих наших људи ова четири слога могу да изазову само неку више или мање нејасну успомену о старој слави и јунаштву; за њих је Далмација нарочито постојбина песника и јунака, отаџбина Гундулићева, и Качићева, соколово гнездо из ког су некад излетали Јанковићи, Омиљанићи и Мандушићи. Други опет, нарочито сухоземци, виде у Далмацији такође јуначко легло, а у Далматинцима чувене ратнике из ускочког доба и бунтовнике који су се, у наше дане, са двоглавим орлом клали; али је ва њих Далмација, изнад свега осталог, присојно тле, земља са, које се, у пролеће, извија мирис шарених бокора и у којој се плаво пространство јужнога неба такмичи са недогледном пучином морском. Јер људе «« копна — као што је природно — ова лепа провинција. наше државе опомиње нарочито на оно чега је у њих најмање и за чим они највише жуде: на јарко сунце и простране, дубоке воде; на дуга пролећа и топле приморске ноћи, зачињене мирисом кадуље и старом морнарском попевком.

Што се самих Далматинаца тиче, они се, доду· тше, често вајкају да их опора и врлетна родна вемља не може довољно да храни, и што су сваке године принуђени да се селе из завичаја, да бп у ту-