Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ЗАДАР

Зато што га, има ево већ тридесет година, непрестано гледам, ја га можда пе видим као што би. требало.

Од Хермана Бара, познатог немачког књижевника и писца књиге „Ратантшзеће Кес“, с којим сам се јесенас упознао у Бечу, чуо сам у разговору једну настрану, али значајну реч: „Ох! дабоме, мени је Бока Которска, врло добро позната; та, ја сам у Котору провео читаво једно јутро!" |

Право да кажем, мени је у први мах изгледало као да се духовити писац хоће малко са мном да нашали: но доцније, премишљајући сам собом о тој речи, нађох да она није опет тако површна, као што у први мах изгледа. У доброг посматрача око може ла запави сместа, битна, обележја, једнога краја и све оно чиме се он од осталих крајева разликује. Напротив, што год човек више на једном месту чаје, предмети које посведневно посматра постају му све то обичнији, а утисци што их од њих прима, с дана у дан слабији, мртвији. Ето, ја Задра, може бити, добро не видим, мада га, ево скоро тридесет година непрестано гледам.

Но, ако се оку моме краде извањско лице ове вароши, мени је, рекао бих, добро позната њена, психологија; а та психологија — искрено говорећи — није по моме укусу.

Задар би, по свом положају, био један идеалан: градић и, можда, најпогодније место за дуже борављење у Далмацији, кад му не би цену обарале две крупне мане. Прво и прво: што је преко мере заражен клерикалним духом и бирократизмом; а дру-