Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ДУБРОВНИК 35

ција подсећа на богату и неодвисну општину, на оно што нам Буркхардт у своме класичном делу о Италијанској Ренесанси' означује речима „дег стаае 215 Кипзегк“. Као год у оним малим, али сјајним државним организмима с оне стране Јадрана и Апенипа, тако се и овде државна моћ, добробит и култура огледала у јавним грађевинама, које су биле опште добро дубровачких грађана. Двор њиховог кнеза (ректора републике); „Спонва“, где су се ковали новци и хранило државно благо; градска сахал-кула, с које је велико звоно савивало грађане да потврђују или обарају одлуке државне власти; Орландов кип, над којим се вијала. бела застава Светог Влаха; храмови у којима се властела и народ, у свечаним данима, окупљали на молитву — све се то стекло и збило у неколико стотина корачаја простора, онако од прилике, као што су се у Млецима, између „Пјаце“ и „Пјадете“, скркле најзнаменитије зграде Маркове републике. Олика, је тако жива и тако потпуна, да се човеку призори из дочаране прошлости натурају читавим серијама, те му се понекад чини као да на тој дивној позорници гледа старе, давно ишчезле глумце, који су са себе стресли столетну прашину и узели да поново настављају прекинуту глуму.

Успркос пожарима и трешњама које су варош рушиле и пустошиле, ошшти распоред њен остао је увек једнак, и путник има осећај као да ће одједаред угледати“ „оце отаџбине“, како у сјајној поворци силазе у трем Кнежеве палаче, да би отуд, неком свечаном приликом, посматрали опход дубровачког „пука“. Дешава се отприлике онај исти феномен халуцинације, као кад човек укрути поглед у неки сугестиван материјални предмет, па сву њ тако оштро унесе очима, да се овоме у неки мах почну таласати и бркати контури, и он га види све друкчијег и друкчијег, док га најзад не уочи онаког, као што га је у том тренутку замишљала његова, ма-

:Ј. Ви скћага : Оге Киппиг дег Кепагзгапсе тт Паџшеп,