Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ДУБРОВНИК. '49

"нека вештачка оага на голој литици, шћућурила стара. француска тврђава. Наоколо, по градини, "разрасла се ловорика и стари кестењ, чије се богато трање свело у зелени шатор и само овде-онде пропушта по који зрачак благог јесењег сунца.

Преко пута је чувени Нојеј |трепа! — ош"тра и бодљикава антитеза ове идилске и архаичке скромности. Имам дакле пред собом један велики контраст: контраст између некадашње величине која ишчезава и златне беде која се помпозно натурује. Но тај контраст не смета ниуколико да човек ужива у овом смиреном заклоништу, где се његова, машта храни најшаренијим сновима и чезне за крајњим миром и самовањем — за самовањем у двоје. Кад је човек у самоћи удружен, он може да интензивније ужива у посматрању неумрле природе и трошних остатака уснуде прошлости. И, што је најлешше, он нема потребе да своје мисли исказује гласно, па да се, опет зато, свака његова, потајна рефлексија на длаку схвати. У том немом акорду сродних душа, спољни утисци примају се и коментаришу без посредништва живе речи. Човек се, у том случају, увек осећа стваћен. Душама које су се збратимиле, или у љубави стопиле, довољно је да «у близу, па да се њихове мисли и њихова, осећања стално подударају.