Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ТЕ МАРКО ЦАР.

лећу нашег срца и наших мишића. То је оно весело и безбрижно доба, кад песници најживље осећају „слађани бол живота“, осећају све радости и жалости човечанства, чије грехове на земљи испаштамо, али у њима и уживамо. Сетимо се само младог Хајнеа: „Пени Тегин!... Таз5е тисћ Јеђеп! Паз ГеЂеп 151 саг 21. зраззћаћ 555!..“ Па тек нашег Бранка:

Зоро (бела, росе, бистро врело,

Џа ти јоште, моје чедо бело !

Ко да згледа дивне очи твоје,

Па у срцу да му не запоје 2

Посве је дакле разумљиво што се сви ми са ус-

хитом сећамо и што се песници обично са чежњом обвиру на своје младе дане. А како и не биг Већи део успомена и обмана (које су опет људском срцу тако потребне!) припада оном невином добу које, ако с једне стране може да важи као доба, лаких заноса, оно се с друге стране одликује и витешким полетима, а кадшто, богме, и јуначким одлукама, какве се само у младим срцима рађају, као што се цвеће најбујније јавља о пролећу. Па тако се ево м ја сетно обзирем на своју младост, која је давно нагла западу, те у мислима поређујем ове маторе дане с данима који су већ прошли, данима пуним жара и свежег надања, радосним данима, кад су пламеном маштом крстарили смели снови, а срце не знало још што су посртања и неминовна 'разочарења! 26. августа.

На површини воде, која је равнија но што би могла бити површина каквога језера, у оквиру кршних планина, огледа се пространо небо, и то је као друго небо које се види у огромном зрцалу морском.

·- По читаве часове седим на-обали и посматрам испод себе овај други свод, сличан своду који је нада мном. На њему је све: и ситни бели облаци што путују по простору, и јарко сунце са својим планинским колутом. Гледајући у ове уображене дубине, обувима нас као нека несвестица; човек има понекад осећање као да под њим ваја растворен бездан, који ће га напрасно