Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ХЕРЦЏЕГ-НОВИ. 75

Е себи привући и прогутати. Вода. затворена међу овим голим планинама, кадра је да изазове то осећање и ту несвестицу. |

Море је пријатно у свако доба дана, но ја га опет највише волим гледати ујутру, на освит дана, кад се дигнем „у рибу са својим старим лађаром · Трипком. Што је год зора ближа, лака магла, с морске површине све се више разлави; велике спектралне слике, што су се до отоич спуштале у бескрајне дубине, сада се полагано гасе, нестаје их, тако рећи, под ударцима наших весала, док се најзад не појави на истоку ружичаста јутарња румен. За, мало, па се јави и сунце, и онда се око нас разлију потоци рујне светлости, а море трепери, па се надима и дакће, као колос што се буди иза сна.

Ми се усидримо насред пучине, разапнемо над главом шатор да нас брани од звездана, спустимо у море ометке, па читаво божје јутро ловимо кањце, букве и другу ситну рибу. За мене је ово најлешше уживање и, уједно, најзгоднија прилика да, ув овог старог морског вука, мислима и срцем зароним у нашу заједничку прошлост, кад он бејаше још крупна и здрава људесина, а ја тек малено гупче. Сиромах Трипко! Док је био млад, беше жив и окретан, да би се на игли вртио. Кад св новске лађе на једро утркују, његов чамац стигне увек међу првима, а кад се (обешењак!) недељом залиже, искриви капу на херо и засуче своје тараве брчетине, варошке цуре за њим да полуде. Три пута је око света пропутовао и у крвавом вишком боју златно одличје добио... Е па гледај га данас! Не ваља више ни за што, попале га пусте године, а женска рука одбегла, као да је на њему куга. А он се — матори вујо! — у себи гриве, и свако вече у пркву пада и Бога моли да му врне „ишно“ младеначке снаге и жустрине!... Бедни Тришко! Ја га чисто кљукам духаном и бакшишима, па га тапшем-по рамену, стежем његову старачку руку, те му напомињем дане, кад ме као дечка носаше „на кркачи“.