Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

78 - МАРКО ЦАР.

теље и верну љубу, али његово срце неће опет зато да отврдне и осурови. Напротив, док се сродствене везе и пријатељски односи на дому сами собом тару и теже да с временом олабаве, дотле их поморац тим више и јаче негује, што он не може да им даје израза него тек с времена на време. Уз то поморац, колико год светом крстарио, остаје увек између оне четпри даске, на којима је из дома отпловио. И док се осталим путницима, који сухом земљом путују, отаџбина све више и више испред очију измиче, што год даље залазе, дотле поморац, попут спужа, носи увек своју отаџбину са собом. Она са њим заједно путује на оној ораховој кори, на којој је отпловио из домаће луке и која ће га, ако Бог да, опет здравог у њу вратити. Ту, на том малом пловигдраду, он говори својим језиком, врши своје верске обреде и живи под заштитом домаћих закона, као да је остао да седи на своме огњишту.

И тако бива те се у бокељског Орбина, поред свих племенских особина које су нашем народу већ у крви, образује и нека друга нарав, неко нарочито физичко и психичко обличје, којим се он од остале своје браће потпуно издваја, и које мора да у тој браћи изазива чуђење. Какав је то Орбин“ — питају Срби са разних страна. Та то није Орбин, то је неки италијански јужњак који је дуго тумарао са Енглезима и Американцима, па се најзад настанио међу Србима и стао да слави Светог Николу путника, домаћу славу приморчеву. Али то ишчуђавање не траје дуго, јер се у дужем разговору и опхођењу из сваког Бокеља ишчаури „кичељиви староседелац, који “своје порекло доводи од Косова пи у своје пређе убраја (сасвим озбиљно) Страхињ-бана и Марка Краљевића. То је онај исти безазлени понос, с ког се сваки Еспањолац сматра. потомком _ војводе Консалва и Сида Кампеадора. Уосталом, не треба заборавити да је Бока старином припадала бановини зетској, па није никак-