Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ХЕРЦЕГ-НОВИ. = 17.

ча највећма разговара и његовој машти говори. Ко из те књите уме да чита, наћи ће у њој читав један свет. На мору се разнолике боје и разне гралације светлости, тако рећи, међу собом играју; море је у својим метаморфовама неиспрпно; ту се стичу и поступно мењају сви облици снате и не жности, јарости и тишине. У свом јединству, море је најћудљивија међу свима, стихијама; стихија, која, у својој монотонији, показује највећу варијацију. Море у нама изавива увек нова, осећања и нове утиске, а не може никад да их све исцрпе.

Човеку на мору и крај мора није никад дуго време. Кад се приморски „мали први пут отисне лађом на дебело море, те кад домаћи брегови ишчезну сасвим пред његовим уплаканим очима, он се у први мах осети као у некој пустињи, али убрзо примети да он и његови другови с брода, на том житком свету нису сами, и да око њих, као и над њима и под њима, све живи једним јаким и моћним животом који се очитује на сто начина, почињући од ветрова, пи подводних струја, па до светлуцавих животињица што понекад ноћу знају да мореку површину претворе у огњену реку.

Ко је међутим навикао да на мору иди поред мора живи, па се наједном, силом прилика, од њега отргне, он за њим чезне и уздише као за милим створом, и нема мира док му се опет не врати. (о; муком варађени поморски хлеб, за који се каже да има „седам кора , није никад могао да у ономе, који га једе, изазове одвратност према мору. Мрнар, над чијом главом је прегрмела олуја, све то лако заборави, и једна ведра тропска ноћ, 0светљена миријадама „небеских кандила , намири му обилато све претршљене муке и незгоде.

Обично се мисли да су поморци људи опоре нарави и који не знају за сентименталност; то мишњење, међутим, као опште правило, сасвим Јеннен "основано. Кад се поморац у свет вине по „неверној стихији“, он се, истина, отргне од својих најмили-. јих афеката, остави породицу и отаџбину, прија-