Naši na Korzici : putopisne crte : sa 85 slika u tekstu i kartom Korzike. Knj. 1

46 Мих. М. Ђокић

— Кад доцнија поколења буду прелиставала данашњу Историју, она ће се чудити германској свирепости, која и даде подстрек овом крвопролићу, али нештедно осуђивати и нас, што сви скупа допустисмо, да нам се вековне старине збришу са лица земље. Они ће све нас клети и сматрати као дивљаке; али ко зна, да и они, а и доцнија поколења која дођу после њих, не буду још гора и крволочнија, и од оних, што кости Марбефове избацише из гробнице и развејаше по улицама; и од оних, са вишом војном школом, разним факултетима и титулама, што наредише, да се Ремс и Венеција бомбардују2!

Сви ми скупа, што носимо на плећима неку уображену културу — ништавни смо... Такви су били и они од почетка Историје човечанства... Сви смо ми једна бедна направа, која је неким, нама до сада непознатим чудом, доспела овде доле. Одакле и како2 Постоје само нагађања. Та направа граби и отима, Гура се и чини пакости сваком на кога наиђе, а није свесна, да то чини само за кратко време од педесет до шесет година, кад се уклања, да другој звери у облику двоношца, места учини!...

— Теби драги пријатељу, може ово резоновање о човеку чудно бити; можеш се у маху и не сложити самном, али, кад само мало дубље промислиш, кад се осврнеш по својој околини, претуриш у глави све Оно што си преживео и пропатио од појединаца, за кратко време од кад постојиш — ето те к мени...

·.Јадно је наше незнање: ми смо бића, која постоје овде где су, што су већ ту, и, што ће одавде једнога дана у незнању и нестати, јер тако, по неким вишим законима, мора да буде...

— Завршујући ово прво писмо, молим те, да са њиме будеш задовољан; друго очекуј ускоро, али са кога краја острва, то још ни сам не знам. Где будем заврљао у овим планинама — онданде ћу ти се и

јавити...