Naši novi gradovi na jugu

ПРЕДГОВОР У

И он је био пренебрегнут и запостављен, али, да је остао у животу, извесно је да би се сам врло високо уздигао. Њега нико није помагао ни у чему; све што је био, био је сам од себе, — самотворан човек, како би га назвали Енглези. За њега се нико није побринуо да му олакша живот и да му створи боље услове да успешније настави студије. О њему нико није помишљао да му треба дати место у већем научном центру, но је морао остати у маломе Пироту скоро целога века, да се ту довија на све начине, како би однеговао оно што је у себи осећао, да одваја од уста да би набавио коју књигу и да буде срећан кад може доћи у Београд, да ради „у Народној Библиотеци за време великих школских одмора“. Али, на крају крајева, време и његов рад почели су били чинити своје, и само је његова рана смрт омела да му се до краја укаже оно што је у пуној мери заслуживао.

Своју солидну научну каријеру започео је покојни Костић врло рано, још у школи. На Видов-Дан 1889. године, на дан петстогодишњице од Косовске Битке, Општина Града Београда одлучила је да сваке године расписује стечајеве за радове из Српске Историје, које би израђивали ђаци тадашње Велике Школе, и да најбоље од њих награђује и штампа. На тим стечајевима је Костић најпре огледао своју снагу. Као ђак друге године Велике Школе, 1898. тодине, израдио је он заједнички са једним другом расписани видовдански темат „Краљ Стефан Драгутин“ (наштампан 1699. и добио прву награду. Одмах идуће године израдио је сам, опет за видовдански темат, „Трговински центри и друмови по Српској Земљи у средљем и новом веку“ (наштамман 1900.). Овај обимни и озбиљни рад обележио је младога Костића већ као озбиљног историка. Стручни професори, који су Општини реферисали, рекли су да је у њему „челичном вредноћом прикупљен велики материјал, којим је објашњен значај појединих трговачких центара и других места, њихжово растење и опадање; ретко који извор да је