Naši novi gradovi na jugu

ту - ТИХ. Р. ЂОРЂЕВИЋ

друге, његов је рукопис, ево, наштампан и за који дан биће у рукама читавога нашега народа.

Покојни Коста Н. Костић родио се у Нишу 135. марта 1875. године. Отац му се звао Никола. Мати му се звала Настасија. Са особитом нежношћу сећа се Костић свога оца, који га је „знојем свога заморног лица школовао“ и који је умро кад је Костић завршавао своје школованје, баш онда, кад му се „блажено родитељско чело почело ведрити благим и срећним данима“. Основну школу свршио · је Костић у Нишу 1886. године, гимназију 1895. у Пироту, где му се родитељи беху преселили, и Велику Школу (Историјско-филолошки Одсек) 1899. године у Београду. Професорски испит из Опште и Српске Историје и Географије завршио је 2. јануара 1903. године, Служио је од 15. фебруара 1900. године у Пироту, најпре као професорски приправник, затим као суплент и, најзад као професор. 12. августа 1912. премештен је за професора Реалке у Београду. За време балканских ратова био је помоћник начелника војне станице у Белој Паланци. На истој је дужности био и за време великога европског рата, све до 1. децембра 1914. године, када је премештен у Пирот, и одређен за комесара војне болнице. Ту је радио као најбољи родољуб: савесно, марљиво, предано и поштено. Обилазећи болнице и надгледајући негу рањених и болесних војника добио је пегави тифус, и за осам дана му је подлего, 19. фебруара 1915. године.

Коста Н. Костић је био редак човек, златан човек, како се обично каже за људе његове врсте. Као ђак био је одличан, као наставник био је одличан, као научник био је одличан, као човек био је одличан. Честит до крајности, умерен у свему, миран, питом, пун такта, а нада све радан као ретко ко — права научничка природа. Људи са таквим особинама споро се пробијају кроз живот. Они се обично пренебрегавају и запостављају, док их, најзад, њихова способност сама не изнесе на површину.

Зоја о сија њи