Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

84 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

места задоцнила, те од ње у првим данима ратних операција не би било никакве користи.

У осталом, ово је био савезнички рат, у коме, што је сасвим логично, сваки прво гледа себеим своје интересе. Тога су се гледишта, на пример, држали Бугари, упућујући готово сву своју војску у Тракмју. Па не само то, него су оставили војводу Путника у уверењу да ће му за операције преко Царевог Села и Кочана стојати на расположењу две бригаде из УП дивизије, што би ипак представљало снату са којом би се туда могли постићи неки значајнији резултати. А овамо, упућивањем само једне бригаде, толико су били уназадили савезничку акцију на овом врло важном и за Турке веома тугаљивом правцу, да је од тога патио и полет Тимочке дивизије [ позива, која, нашавши се готово сасвим усамљена у једној за њену снагу и сувише широкој зони, наравно није знала куда ће пре. И, кад је то тако, зашто бисмо ми рескирали своје сопствене интересе за љубав једне заједничке ствари, коју су Бугари, да би имали што вите освојења у Тракији и на другој страни стигли у Солун пре Грка, на показани начин били пренебрегли 2 Истина је, да смо у овај рат били ушли са убеђењем да ће победа посигурно бити на нашој страни. Али се ипак морало помишљати и на непредвиђене тешкоће, па и на евентуални неуспех, јер се у питањима рата никад сасвим позитивно не зна шта носи дан а шта ноћ. Ако би, дакле, Трећа Армија на свом правцу наступања била задржана, укочио би се полет и Првој Армији, на коју је била полагана толика нада, што већ не би морало да буде и на случај да се то буде случило Другој Армији. А ако би којом несрећом дошло до повлачења целе наше војске, све наше трупе, које би се кренуле са бугарске територије, неминовно би се морале вратити на њу као своју основицу, услед чега би за одбрану своје рођене отаџбине биле за извесно дуже време савршено изгубљене,