Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

4 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

дине, кад су Арнаути чак успели да заузму и Скопље“ (Ст. Станојевић). С друге стране успело је све и због тога, што је Турска тада била у војничком погледу најслабија, те није могла да за одбрану својих територија у Европи да отпор сразмеран укупној количини својих разбацаних ратних средстава. У многоме је била паралисана равривеним унутрашњим политичким приликама, а при том је била једним делом своје снаге прикована у Триполису, где још не беше окончан рат са Италијом.

Да је овај моменат био пропуштен, ко зна на какве би се тешкоће после наишло. Младотурци би вероватно успели најзад да колико-толико појачају своју моћ и да изведу реформе, али саобразно својим империалистичким тежњама. По свој прилици би у неколико довршили и реорганизацију _ своје оружане снаге, започету израније удешавањем великог броја магацина сваковрсне ратне спреме, која у огромним количинама, онако неупотребљена, паде у руке наше и наших савезника као ратни плен. И према томе, закашњење од само неколико година имало би може бити за последицу то, да би савезничким армијама предстојало да се понесу са великом, по инструкцијама немачких официра врло добро организованом иу сваком погледу модерно опремљеном војском. Рат је, дакле, био објављен Турској баш онда, кад је највише било изгледа на успех. И ту је нашло своју потврду оно опште веровање, да по некаквим вишим законима правда мора кад-тад бити крунисана дефинитивном победом.

Специално за нас Србе, рат 1912. године чини свршетак оне вишестолетне исполинске борбе са једним истим непријатељем, у којој смо се, међу свима балканским хришћанским народима, одликовали неком особптом отпорношћу, жилавошћу и истрајношћу. Али је он у исто време био и почетак друге једне, много краће, али ипак исто тако