Nedelja

Страна 20

Број 2.

Час по пренео би се мислима из железничких кола у свој Погњебин и као гледао би очима својим у свакојака чуда и покоре, што их чине по томе његовоме питомоме селу обесни и пусти Французи. За тим би се пренуо из тога маштања, па би се предао трезвгнијим и стварнијим мислима. Почела би понова да га обузима нада, како ће све то да сузбије немачка војска. Али убрзо је наду одмењивао страх и он се понова преносио у мислима час у Погњебин, а час опет на крваво разбојиште, на коме односе победе вечити победиоци — Французи. — Ти рече, Војтече, да имају дуге браде? •— Кажу, да је покоме брада дужа од метра. — А колики су? — За двојицу као што смо ми. — Ух, то је страшно ! рекао .би и заронио би Г ј Ш ву у.длапопе предајући се сасвим судби својој. Након дуг.ога ћутања опет би ди^ гао .главу и погледао .у Војтека, који је за то време другима објашњавао шта је рат и ко су Французи. Бартек

СРПКИЊН ПРИЗРЕНКН

бијајући густе колутедима у безграничну просторију, која се около њих шири. Трећи презају на сваки шушањ и на сваки писак, мислећи утврдо, да им се већ непријатељ примакао.. Многи од тих уздрхтао би као што дркте питије у плиткоме тањиру . Један од тих, по изгледу старији него што је у ствари, суз^ ним очима гледа у сваки кућерак, крај којега мине воз. — Далићујајош кад год видети овај крај, или ми је ово последњи пут да овуда пролазим? разговара се он са собомШта ли, ће да ради оно моје јадно троје дечице, кад мн је жена тако болесна, да једва и себе, гледа, а мајка ,ми је и сувише стара, а да би могла децу гајити. Оставио сам их живе, а да ли ћу их затећи здраве живе, ако се у опште вратим ? Док се тај јадник одавао тако најсумррнијим мислима, дотл.е је Војтек неуморно ..објашњивао и својим говором застрашавао своје другове. Срећом- нису му- сви веровали. Нису му веровали зато, што је он и иначе с^акад имао обичај да ствари увеличава

и

је гутао сваку реч и гледао у Војтека и гради их грђима и црњима него што нетремице као у неко биће, које стоји су оне. ...... високо изнад њега у свакоме погледу. Воз је јурио све брже и брже и колико је хучније пролазио крај поља и села, која су се једва видела, у толико су се више и више прилагођавали сви новоме стању и новоме животу. Неки су придремали и наслонили главу на тврду ивицу отворенога вагона. Други су ћутали и пушили од-

Мнотима се. чини, да је постао тужнији и сам лавеж сеоских паса, који стално дочекују. и испраћају воз, кад год' прође мало бдиже покрај С6ЛЗ.. , г (Наставиће се)- .