Nedelja

Страна 19

нике. Самртни ропац тешко рањених меша са са фијуком граната и картеча и са гроктањем плотуна. По кргтању застава види се, да се француска пешадија, којаје сакривена у влнограду, примиче све ближе. Распрскавање картеча десеткује редове војника, које почиње да обузима очајање. Али из тога очајања избија гунђање, израз нестрпљења и гнева. Кад би их пустили да јурну напред, разрушили би све преграде. Они тек не могу тако непомично стојати за нишан. Један од војника скиде капу с главг и удари је свом снагом о земљу и рече : — И коза мора једном црћи!') Чувши те речи Бартеку лакну толико у души, да чисто пр:ста више да се плаши. Јер кад коза мора једном, кад тад да цркне, онда у ствари и није ништа крупно у питању. То ја сељачка философија, боља од сваке друге, јер улива поуздање у човека. Бартек је знао, да коза мора једном црћи, али му је ипак годило, да то чује и од другога и тако да буде и са тим на чисто, а то у толико пре, што се битка почела да претвара у страшан пораз. Гомилице војника из других разбијених пукова бегају у нереду покрај њега. Само ти сељаци из Погњебина и околин?, које је немачка дисциплина држала на окупу, стоје на своме мест}^ као укопани. Али вгћ и у њиним редовима почињз да се опажа неко колебање. Земљиштг под њиним ногама постало је влажно и клизаво од проливене људске крви. Мирис свеже крви смешао се са загушљивим димом. На понеким местима изгубљена је веза између појединих делова пука, јер их раздвајају читава брда — изгинулих људи. Пред ногама људи, који још стоје, лежи друга половина огрезла у крви, у самртном ропцу и трзању. Неки је већ умро, а неки тек умире. У редовима војника наста неко гунђање. 5 — Па нас доведоше амо на касапницу. — Нико од нас жив неће отићи. -— Ћути пољска стоко! чу се глас неког официра. — Како би било да окренемо пете?.. — Стој ту где си ! Неко тек викну. — Под твојом заштитом... Бартек прихватн то одмах. — Спашћемо се, света мајко богородице! И одмах за тим читав кор пољскнх гласова, на овоме месту страшне погибије, поче да призива заштитницу Пољске: — Смилостиви се и не презри наше молитве. О Маријо, мајко божја ! И изгледа да је та молитва помогла, јер у тај мах долеће ађутант на коњу, побелелом од пене, и одјекну команда: — Оружје за ј}-р;;ш. Ура! Напред! Бајонети се натакоше, тела војника се повише и опружише напред у дугој линији и поче јуриш на висове, гдеје био непријатељ скривен од свачијих очију. Још двеста корака треба да пређу наши војници, али под силном смртоносном ватром. Да ли ће сви изгинути, или ће се престравити на половини пута? (Наставићо се). 0 ИЗГУБЉЕН ЖИВОТ. Пре мртве ноћи заспао сам у хладу - .' Под липом цветном испод њеног грања; Заспао сам, сломљен, да ми д} г ша сања Одбеглу срећу, скривену, ал' тајно Над мојом главом анђели су били ! Смрачи се небо, загрме над мноме Синуше муње, • а громови бише ; Ја дигох главу, санка нема више Ромиња киша, шушти лишће липе; Мирише поноћ... нигде звезде једне!.... Узда'нув тешко, смрачи ми се чело. Потражих звезду што на небу беше^ Ох, место звезде облаци се смеше : Тегобни, мутни, што громове носе И јетко грме: изгубљени живот! Београд Жив. Ђорић.

') Пољска пословида