Nedelja

Страна 6

Број 7

лици ског агента. Фанферло се у ходнику нашао с некаквим својим другом и познаником, па је са њим отишао на доручак у оближњу гостионицу. Послужитељ га је морао потражити тамо. — Откад сте то уобичајили да се на вас мора чекати, рече му судија љутито, кад је ушао. Фанферло, који се до земље поклонио да је могао сад превио би се још ниже. И ако је у лицу изгледао смешљив, ипак је трпео хиљаду разних мука. Да би Просперову ствар једино он сам могао пратити, морао је двоструку улогу играти, а томе се лако могло ући у траг. Да би дакле избегао то, он се морао решити да стави на коцку много што шта, а на првом месту своју службу. — Имао сам веома много посла, а верујте ми да нисам дангубио. За тим је положио рачун о своме раду. До душе није говорио баш без велике забуне, јер на сваком кораку морао је мерити сваку реч, коју ће изустити; морао је прећутати што није за казивање а казати само оно, што сме да се зна. Према томе испричао је да је од Кавељона отео писмо, па га је чак и предао судији, али о Мадлени није рекао ни речи. У место тога испричао је безброј ситница о Просперу и Жипсијевој. — Овај је младић свакако крив, рече судија као за се. Фанферло не одговори ништа на ову примедбу. Он није делио судијино мишљење, и баш за то се и радовао што судија иде погрешним трагом, што ће у толико бити већа његова слава кад изнађе правога лопова. Једино што још није знао како ће доћи до тог жељеног ресултата. Прикупив све што му је Фанферло саопштио, судија га отпусти с налогом, да извесне послове посвршава и да сутра опет дође. —■ Нарочито немојте губити испред очију Жипсијеву, ова ће бесумње знати, где је новац, па ће нас одвести тамо. Фанферло се из потаје насмеја лукаво. — ГосподИн судија може бити спокојан, ова женска у добрим је рукама Ма да је било већ доцкан у вече, када је Патрижан остао на само, ипак је издао још неке налоге, који му се

чињаху да су потребни па да се постигне циљ. Ова ствар јако га је занимала, дражила и привлачила. Чинило му се као да овај процес има пуно мрачних и тајанствених страна, које ваља осветлити и открити. Сутра дан, много раније но обично, био је понова у својој канцеларији. Сад је ишчекивао на Жипсијеву. Понова је позвао Кавељона а и Фовела је позвао. Такав живостан рад настављао се још неколико дана. Само два сведока нису дошла на позив. Једно је био Просперов слуга, кога је овај у банку слао. Услед некаквог пада чувао је постељу. Други, који није дошао, био је Раул Лагорс. Али и без њихове сведоџбе порасла је гомила аката Просперове кривице и већ првог понедеоника, дакле, пет дана после крађе, сматрао је судија да је прикупио довољно придодатака, који би могао поразити оптуженога. V Док је живот Просперов служио за предмет најбрижнијих испитивања, дотле је он сам чамео у притвору. Прва два дана не учинише му се дуга. На захтев његов дадоше му неколико нумерисаних табака писаће хартије, о којима је после морао полагати рачуна. Проспер је грозничавом брзином бележио главне мисли своје одабране и све оно што га правда. Трећи дан поста узнемирен, јер никог другог није могао видети сем чувара свог, који му је храну доносио. — Зар ме неће више иСпитивати? запита он тамничара. А -— Доћи ће и на вас ред, одговори тамничар. Време је пролазило а несрећни Проспер, кога је грозно мучила самоћа, постао је жртва очајања. — Па зар ће ме до века држати овде? викну он. Међу тим нису' га заборавили. У понедеоник чу необичцо рано да се отварају врата на његовој ћелији. Чувар његов није ни једном тако рано долазио. Једним скоком био је на ногама и похитао је вратима.