Nedelja

Број 11.

Страна 15

покрета, који су личили на кретарве шеталице, еамоса том разликом, што су ти покрети били страшно брзи. У Бартеку је понова ускрснуо страшни победилац Туркоса и Зуава. Узалуд је похитао у помоћ своме оцу двадесетогодишњи син Бегеов, који је био исто тако снажан као и отац му. Разви се кратак, али страшан бој, у коме је син оборен на земљу, а отац се осетио у ваздуху. Бартек га диже у вис и носаше га тако, не знајући ни сам куда. На несрећу пред кућом стојаше буре пуно сплачина, које је госпођа Беле сручивала у буре за прасад. За трен ока а Беге је главом загњурен у буре, те се копрцао ногама. Госпођа Беле истрча из куће и стаде викати: — Помоћ, спасавајте! Паметна жена притрча за тим бурету, обори га и тако изручи из њега заједно с помијама и свога мужа. — Наставиће се —

„СА КОРЗОА и На путу срећи О, људМ, чујте, људи, Оков који ми мсће Обест вам, врло стеже. Тврда је стура ова На којој болан лежим, а светла тачка среће Далеко негде сија... Свуд ми се стрмен нова На путу срећи ствара, а на дну њеном зија Бездан иропасти моје... Којом год стазом пођем Сувад и коров ниче, отровно биље клија, Стахори, тнгри, блори ма где да тужан пођем. Стег туге стеже тако, терет тешкога туга Притиска пуста плећа... Блор бљује пехар жуча У моје болно биће... Неки пут само луча Светлија задрхти. У пари која кључа, У загушљивој плени тешко се душа смири, Још маље северина кад дува кроз снегопад... Или је свуда пако, ил' од свуд студен пири, У моме срцу тек је јадовит увек јад. Ал' ипак недам себе... Нек жрвањ меље друге, Нек ситни све у прах... Дажђење и магла црна Не сме сакрити мене. Још се не бојим куге, Ја имам снажно срце, за Венац црна Трна. Рад. М. ВесниИ.

ЂОРЂЕ Н. БДБИЋ (приликок тридесетогодишњице његовог рада)

Ове, 1909.г. имаћемо један редак јубилеј, редак, и по суштитини јубелијума и по самоме јубилару. На име, прославиће први српски комичар и имитатор г. Ђорђе Бабић, тридесето-годишњицу свога плоднога рада на пољу српске комике. О појавп Бабићевој, као врвог комичара, могло би се писати веома опширно и на дугачко, па ипак да се рекне, да је мало казано; значи: да је 1879 год., кад је се он појавио као самосталан јавни радник. комика била новина за публику, и да се значај њен (ако се неварамо!) ни данас није схватио. У времену, када се у Србији извела једна не-очекивана метаморфоза и у друштвеном и у политичком погледу, када је све почело да се реформише и ствара, појавио се и Бабић! Тада се створила напредна, па затим и радикална странка, две групе, које у почетку радише сложно, да би срушили тадашњи Ристићев режим, који је у истини пао на питању трговинског уговора с Аустро-Угарском. Нама није намера, да овде говоримо о политики, али ћемо је се у неколико дотаћи. у колико је потребно рећи због самога Бабића. Бабић се, дакле, појавио у заплету, када је, тенденција сваког разговора, нарочито паланачког била: „је ли наш или није наш?" Бабић, као што рекосмо унесе једну новину код нас. Публика га дочека с топлом истинском љубављу, слушајући радо његове представе, а власт међутим, с неповерењем.... Критиковање- је опасна ствар код задртих политичких појмова, а код нас у времену 30-то годишњег Бабићевог рада, беше то тако опасна ствар, да је наш Бабић морао чешће да пред властима одговара. Бабић је затекао при појави својој публику по разним кафанама где се продуцираху све сами странци, по кафешантанима, где се кревељаху назови певачице из белога света; затекао је покрарен укус публике... И он прегао својим репертоаром износећи само здраве и за слух пријатне шале и типове из сриског народног живота, оштро шибајући свакога, који је на сметњи напретку Србије. Његова критика и његов труд да се мане и рђави касактери искорене из иашег друштва, као што напред поменусмо, нађе код свију одобравања, само код власти не... Власт, а ту имамо пред очима партију или њене л^уде, који су долазили на власт. нису трпели критику, и зато је Бабић многу горку чашу испио, будући „неразумљив" власницима, који га нехтеше разумети... И као што код нас обично бива, Бабића су петљали много пута, подмећући му разне кривице, које су истина код суда падале — али које су му ипак стварале непријатности. До душе, патили су код нас готово сви слободо-