Nedelja

Страна 14. имање, а други део послала Бартеку на бојно поље. Никаквих других дугова није било и то не би било никакво веће зло. Година је била родна, жетва ће бити добра, само ако буде довољно радних руку да среде летину. Али на несрећу Бартек није могао да ради. Магда не хте у то да верује, па је с тога отишла до попа, да га пита како би се Бартек могао покренути на рад, али он је у истини био немоћан. Ако је баш и покушао да ради, добивао је астму и болове у крстима, те је због тога данима седео пред колибом и пушио нз порцуланске луле са Бизмарковим ликом у белој униформи са кирасирским шлемем на глави. Гледао је сањивим очима човека, у чијим је костима још умор од силна напора. За тим је размишљао помало и о рату, о победама, и Магди и о свему и свачему. Седећ тако учини му се као да чује глас Франеков. Франек се враћао из школе, па је јецао тако силно, да се још издалека чуло. Бартек извади лулу из уста. — Но, Франц, што се дереш толико? — Како се не бих дерао, кад су ме ударили по носу... — А ко те је то ударио? — Па ко би други, него учитељ Беге! Господин Беле вршио је дужност учитеља' у Погњебину. — А са каквим правом те је ударио 110 носу? — Зато, што је тако хтео. Магда, која је радила у башти приближила се детету. — Шта си то урадио? запита га. — Шта сам могао урадити. Беге ме је назвао пољском свињом, ударио ме је по образу и носу и рекао је, да ће нас Пољаке сад, пошто су Французи побеђени, газити ногама, јер су сад Немци најјачи. Ја му нисам ништа на свету урадио. Он је питао, ко је највећа личност на свету и ја сам одговорио свети папа. То га је толико наљутило, да ме је одмах ударио преко уста, назвао ме пољском свињом и рекао да ће сад, пошто су Французи побеђени... Франек поче у бескрајност да понавља једно исто: „ја сам рекао и он је рекао".

Врој 11.

Најпосле Магда узе мараму и убриса га, па се онда окрете Бартеку: — Јеси ли чуо ово?! Ти идеш да се бориш против Француза, а сад Немац грди и бије твоје дете као пса. Ти идеш да ратујеш, а Шваба убија твоје дете! Ето то ти је награда... Нека те сам нечастиви... Потресена својим властитим речима Магда поче да плаче заједио са Франеком. Бартек разрогачи очи, зину од чуда и не мога ни речи да проговори. Није могао да појми што се то догодило. Како то? Зар се тако цене његове победе? Неко време је седео мучећ, а за тим му засја око и крв му појури у образе. Код простих људи страх и запрепашћење прелазе чешће у беснило. Бартек ђипи и шкрипећи зубима прогунђа; — Ја ћу се објаснити са њим. И оде. Не беше далеко. Школа беше баш до саме цркве. Беге беше пред ходником и храњаше прасад. То беше јатсо развијен човек, око својих педесет година. Не беше дебео, али по лицу изгледаше веома угојен. У његовим рибљим очима огледала се енергија и смелост. Бартек му приђе сасвим близу. — 11Т то бијеш ти, Швабо, моје дете? Шта? запита он. Беге ковакну два три корака назад, одмери поГледом Бартека од главе до пете и викну му без и најмањег страха: — Одлази ти пољска будалчино! — Што ми бијеш дете ? понови Бартек. — Бићу и тебе, пољска сељачино. Сад ћемо да вам покажемо ко је господар. Чисти се одавде, па ако хоћеш тужи ме суду. Хајд марш! Бартек зграби учитеља за рамена и стаде га снажно трести, вичући промуклим гласом: — Знаш ли ко сам ја? Знаш ли ко је Французе био? Знаш ли ко је са Штајнмецом говорио? Што бијеш дете, ти прљава Швабурино? Из Бегеових очију сипаху муње као и из Бартекових. Беге беше снажан човек, те се одлучи, да се једним ударцем ослободи напасника. Беге потегне и силно удари по образу победиоца код Гравелота и Седана. То је довело сељака до беснила. Бегеова глава затресе се од два