Nedelja

Страна 18.

Број 11.

30 година, немалаксавајући пред тешким тренутцима, које су непријатељи истине и шегове слобкдне речи стварали! Нећемо ређати Бабићеве непријатне доживљај, јер их свако, ко је пратио политичке прилике у земљи зна. Страдао је и сувише и то што је истину говорио, непоштење и неморал шибао... Као најзначајнија немила успомена, јесте Бабићево страдање из год. 1899., када је био оклеветан и на 2 72 год. осуђен, за тобожњу увреду краља Милана. Тај је догађај оставио у срцу Бабићевом неизгладиме тужне успомене, јер не само што је морао напустити своју отаџбину и потуцати се по туђини, већ формално кућу растурити, жену и децу изгубити. И од веселе и безбрижне његове породице, где је он мирно доманћински проводио часове, поред добре супруге и седморо деце, данас је остао сам Бабић с четворо деце, да се као орао бори с непогодама у животу. Они пак, који су га оптуживали за „нелојалност" прошлој династији, данас су „најљуће" присталице новога стања, — а то су, узград рећи, карактери, које Бабић најрадије износи у своме програму?.. Славље нашега Бабића и наше је славље. Што је прошло, вратити се неће, и на надлежнима је, да у колико је то сада могуће, поправе погрешке својих претходника, јер је Бабић у истини заслужио пажње и надлежних фактора, пронашајући српско име по Бугарској, Румунији, Јужној Русији, А.-Угарској, ХерцегБосни... свуда признат и са симпатијама дочекан. Ми, као искрени Бабићеви пријатељи и поштоваоци његовог рада, можемо само зажалити што га многи не разумеше, бар његов позив не, и да уједно захвалимо пространоме делу публике, која је Бабића радо гледала и гледа. Бабић је заслужио много више, али најзад, и с нашом пажњом биће задовољан. Завршујући ове редове, морамо рећи да нам није намерно било рећи о Бабићу шта је све учинио. То следује на крају онда, када се по човечанским природним законима све свршава; а сада, када је он још Богу хвала жив, можемо му честитати на издржљивости. Напред смо рекли да је Бабић и сувише плодан својим репертоаром и имитацијама, а на крају напоменућемо, да је он давно достигао верно имиторање до 200 познатих људи, који постоје, или који су за наше време постојали. Ненадмашне су имитације Јов. Ристића, Милутина Гарашанина, Радивоја Милојковвћа, Ђоке Павловића, Јакова Туцаковића, Ранка Тајсића итд. — а шта тек да рекнемо за онај оргинал, који бљирира у Бабићевој имитацији; оригинал, пред којим сваки с дивљењем стоје, н то је верно представљање краља Милана!.. Ту је Бабић недостижан и није ни чудо, што га публука у веома великом броју посећује. Код њега публика просто јури, али збиља има шта и видети!... Последњих година Бабић је често боло-

вао, што га је много у раду ометало, али сада, када се осетио мало здравији — а природно томе и расположнији — потекла је читава бујица нових комада и оригинала, које пред публику износи. Бабић је урадио доста, и рекли бисмо и — сувише! Али његов дар и јака воља, као и љубав ка публици, и поред тога, што је мало физички малаксао, он је интелектуално свеж, — свеж и оран, као и пре 30 год. И зато му на лепом раду још једном честитамо с топлим жељама али нећемо рећи хвала, и ако јој је заслужио, јер нам је он још потребан, још има да нам пружи многе пријатне забаве — већ ћемо му довикнути : Ради, неуморни трудбениче, а заслуга твоја, неће се заборавити. 2". јула 1909. Лаз.

С ФРАНЦУСКОГ ПАРНАСА — ВопзагД С О Н Е Т — Из „Атоигз с1е Мапе" —

Месеца маја на гран'ма руже горе, У младости дивној, у првоме цвету, Завидне су бојом васцеломе свету. Заливене сузом у свитање зоре. .Љупкост се у круни и љубав одмара, И заносом жбуње у врту мирише; Али љубав силна или туча кише Њен живот лепоте жртвом смрти ствара. Тако је и тебе за младости сјајне, Кад је све хвалило твоје црте бајне, Парка убила; пепо се твој одмара... За свој погреб прими вреле сузе моје, Вазу пуну млека, цвеће тужне боје, Нека си и мртва ружа која чара. ° ГЉубав је капљама слична што на сунцу сјаје, Роси на коралу, што при сунцу блиста, Хиљаде дивних боја из себе што издаје, Једна капља мала, сјајана и чиста. Од те капље краткотрајне чарне очи даље, Не будите близу овом створу бајном. Кад сте ближе — капља проста, а издаље Својим блеском равна дијаманту сјајном.

Власник и одговорни уредник Стева п- Видаковић, Царице Милице ул. 4. — Штампарија „Србија"