Nedelja

Страна 10.

Број 11.

— Је л' што сам те изгребла? А ти мене што си рашчупао, то ништа ?! — Ти си била крива. — Е, онда и ти мене други пут изгреби... Кад то рече, жмирну очима и растресе косу што јој падаше до очију, па ми приђе корак ближе. — Ако си љут баш много, онда и ти мене сада огреби — наставља она, гледајуђи ме право у лице и очекујући да види, да ли ћу пристати да је сада огребем. Наши се погледи сусретоше и оно њено јасно, плаво око учини ме попустљивим, кротким и мирним као јагње. Она је то видела, па, скачући весело с ноге на ногу, приђе расцветалим ружама у башти, те поче хватати лептирове. А када је један лептир стао на врх ружина џбуна, те га не могаше дохватити, приђе ми и са склопољеним ручицама замоли ме да јој га ухватим.

Од тога дана јутро нас је затицало под османликом и међу џбуновима ружа. Лети брасмо поред ограде зелен татулин плод, хватасмо лептирове и играсмо се лопте у градини, башти, по пољу и у врбаку поред Дунава ; а зими у топлој соби. С пролећа смо ишли заједно „у цвеће", трчали блатном стазом на стрмени више потока ; довикивали се у поточкоме кланцу, па онда уморки, каљави и загрљени одлазили кући, носећи у процепу набрано цвеће. Код њене би нас куће њен отац, онако болестан, дочекао раширених руку, наместио би нас на колено, узео коју књигу и показивао нам у њој слике или би нам штб причао. И ми смо са натегнутом пажњом слушали сваку његову реч, али би нам опаки кашаљ болесников ускратио често наше задовољство. Дужи говор замарао га је и дражио на кашаљ. Из његовога би се ока тих тренутака скотрљала крупна суза, којој ни данас незнам права узрока. Да ли је то била последица кашља, или је осећао скори растанак са својом породицом! И онда је одлазио у други собу и легао у кревет, пошто би узео лек, не-

какву зеленкасту течност из стакла порцуланске боје. Ми, ја и Нада, пошто би смо остали сами у соби, схватајући унеколико озбиљност болести, шапатом смо настављали превртање листова у књизи, загледајући са пуно пажње слике у њој, нако без стварнога разумевања: шта која од њих представља. . Надина мати излазила је из собе, у којој је болесник лежао, забринута, што би нас шоменуло на страшне тренутке, као последицу скорих дана... А то се понављало врло често. Као какви кривци остављали смо књигу на сто и одлазили мојој кући. Свега се тога лепо данас сећам, као што ме, опет, јесен и берба винограда опомињу на друге радосне доживљаје нашега заједничкога детињства. Као да и сада гледам у расвитак јесењега јутра друмом што води кроз клисуру у винограђе низ кочија и волујских кола са продуженим срчаницама, а на кочијама и колима положене празне бачве и каце. Звезде још трепте, али им сјај трне, уколико јутро осваја. Тутње кола клисуром, а звоно о врату запреге, весела песма берачица и пуцањ самокреса одјекује... Улазимо већ у винограђе. Звезде се сасвим изгубиле, а влажна јесења магла спушта се као мек, бескрајни покров, каткад заталасан слабим лахором што допире с Дунава кроз павитину беле лозе, која се. пење уз воће и дрвеће дуж друма, те опада пожутело лишће... Попац пева још у трави и бразди обраслој трњином и комловом; а по која тица, уплашена пуцњем и тутњем дугога низа кола, прне са дрвета, прелети нам пут и изгуби се где у воћњаку под брдом.... Онај дах влажне јесени, суве траве и зрела воћа опија... А ми? Ја и она у положеној, великој каци на волујским колима, — јер су наши кочијама одлазили у виноград, — загрљени, једно уз друго, певасмо безбрижно песме које у тим годинама знасмо, уживајући у ономе двогубоме одјеку, који се одбијао прво са зидова дрвене направе, па онда са брда дуж Дунава.