Nedelja

Број 13.

Страна 7.

И познаде друга, витеза Амора; Тада жар очију новим сјајем плану, И из оба ока врела суза кану Ма да беше близу својега умора... „То Ирена знаде" — Амор тада рече, И подижућ' главу погледа Гастона „И њој као тебе крв из рана рече, И њој се примиче већ завршно вече, И бојиште ово сада гледа она..." Витез се намршти, тада у том трену Страшну мржњу очи бацише полако; И љутина плаха на устима пену, У глас гњевом мржњу, којом болно прену: „Не ваља ти друже та шала никако! „Сад у ове часе, наше неме туге, Када свако паде... кад се душом бориш; Кад скелети црни, црње смрти слуге, Коштуњаве руке пружају ти дуге Кажем ти неваља што тако говориш! " Витез Амор тад се неспретно усправи, Осмејак му с' јави около усница; Прикупивши снагу, као витез прави, Саломљену руку једва диже глави И с ње калпак скиде и визир са лица: Са последњим жаром очи засијаше, Расуше се косе по оклопу црну На завршни поглед, што га к себи зваше, Болно витез врисну... и тад хотијаше К њему журно прићи, али он посрну..! „Витеже Гастоне, знаЈ Ирена то је Што говори с тобом на бојишту сада! Срцу срце прашта... нек плачу обоје... Опрости ми за то... збогом срце моје, Јер се крилом смрти успављујем млада". Са последњом снагом подиже се тело: Помаче се рука, помаче се нога... Уздрктало срце као да је хтело, За сјај ока овог, што је сад увело Да проклиње удес и да моли Бога... .,.На небу се смерно бледи месец јави, И кроз облак зрак му амо к земљи греде Па над пољем стаде, где Марс гозбу слави И спрам њег', на крвљу натопљеној трави, Спојене се виде двије главе бледе... ❖ Тамо на ту страну, где лежи бојиште, И где призор ствара слику сву немилу, Где самртник помоћ вапијући иште.

Где витези пали један народ тиште Све је завијено у поноћном крилу... VI. И прошло је доба, кад се вера брани, И нек'дашњих слава, које прошлост крије, Јер су мирног доба сад настали дани, И зидине Акре, као прошли сани Разривене стоје; распале капије Причајући гордост некадашњу своју, Стоје остављене незгоди времена; Ништа живо незна рећи речцу коју, Ко је када пао и у којем боју, До ли она тамо цикада зелена. Она памти доба, кад се крвца лила, Кад се јуришало на бедеме града ; Памти, кад је пала сараценска сила, Када. се и сама крвљу наситила, И кад је виђала сјај хришћанских шпада. Она памти оне прохујале дане, И сећа се свега из доба онога, Сећа с' кад су мачи са свакоје стране Сијали се страшно, као знак одбране Крста од навале неверничког Бога!.. И то место пусто, страшно гробље то је Хришћанскијех чета, љутих Сарацена; Па и та цикада старе гране своје Шири над два гроба, који туна стоје, Као трофеј мрачни крај ледених стена. Вековима стражи крај камена бела, Који оба гроба заједнички кити, Зашиљеним врхом, кб Амора стрела; И на њем је давно почела рокцела Да ниче и да јој расту епифити. Песма јој је лишћа тугом ишарана, И шумећи тако, чува место ово, И путника сећа на ишчезлост дана: Да та оба гроба крију два млађана Срца, и прича му све слово по слово: Овде лежи чежња. љубав и сва нада; Овде лежи бајност, младост изгубљена; Овде леже боли љубавнога јада; Овде лежи срце што за верност страда; Овде лежи витез Гастон и Ирена... Београд, 23 новембра 1908 год.